GNOSTIČKA JEVANĐELJA

Gnoza - Duhovna samospoznaja

    Nekoliko glavnih karakteristika Gnostičkih jevanđelja

    Gnostička jevanđelja su zasnovana na gnostičkom dualističkom pogledu na svet. Gnostici su učili o dualizmu Duha i materije, transcendentnog Božanskog i ovozemaljskog uslovljavajućeg bivstvovanja. To je isti onaj konstruktivni dualizam koji vodi u transcendenciju, koji nalazimo i u kineskoj taoističkoj filozofiji u kojoj postoje polarnosti jin i jang, u Sankhyi i Mazdaizmu i sufizmu, to je dualizam koji se dopunjuje i podržava, i samo je prividno, s ljudskog neukog stajališta, u sukobu.

    Ukratko:

    Istinski Bog je nestvorena Svetlost - Pneuma, bez uzroka.
    Kao nemanifestovan je muškog roda. (Puruša po Sankhji). Celovito bivstvo, iznad polova.
    Kao manifestovan, prva misao, prva refleksija svesti o sebi, stvaranja, naziva se ženskim rodom Ennoia. (Prakrti u Sankhji).
    Iz prve misli se rađaju Eoni (Aion), prvi bogovi, u Pleromi (potpunosti).
    Eoni su u međuprostoru između najvišeg Istinskog Boga i stvorenog materijalnog sveta kakav nam je poznat.
    Prvi i najviši od tih bogova je Logos.
    On je primarni izraz Istinskog Boga, on daje oblik bezobličnom, telo bestelesnom, lice nevidljivom, reč neizrecivom, misao nepojmljivom. Dakle, on je arhetip svega ispoljenog, univerzalno polje, matriks, prototip svih pojava, (prva kategorija Prakrti  u Sankhji: Buddhi).
    To trojstvo, Istinski neispoljeni Bog, ispoljeni Bog Enoia i Logos, nazivaju se još i Otac, Majka i Sin.
    Postoji progresija pada od najvišeg Eona Logosa, do poslednjeg Eona, koji je ženskog roda, Sofije. Ona je najniža u tom smislu da je najbliža materijalnom svetu.
    Zbog blizine materijalnog sveta ona je prekoračila njegovu granicu i reprodukovala se u materijalnom svetu, slično kao što je to prvobitno učinio i najviši Istinski Bog. Učinila je to sama i nezavisno od ostalih Bogova, Eona. Mogla je da oplodi samu sebe jer je kao Eon bila androgina.
    Sofija je mogla da oponaša stvaranje zato jer je bila najbliža stvorenom, ispoljenom svetu, materiji, prakrti, ogledalu Božanskog.
    Zato što je sebično oponašala Stvaraoca iz nje je izašla nesavršena, nakazna stvar: Demijurg, "stvaralac" u materijalnom svetu, Jaldabaot ("kopile" "dete haosa"). Naziva se i Saklas ("budala") i Samael ("slepi"). To je starozavetni Jehova. Gnostici ga tako nazivaju (slepom budalom) jer je po Starom zavetu govorio da je on jedini najveći Bog i da nema drugog Boga osim njega, iako je iznad njega cela plejada mnogo viših bogova, Eona, i da je tek iznad njih najviši Istinski Bog. On je i obmanjivač ljudi jer tako obmanjuje ljude da ne znaju istinu da on nije Istinski Bog.
    Taj Demijurg će stvoriti ovaj svet na kome živimo i njegove zle vladare, Arhonte ("pale anđele" demone i đavole; neorganska bića).
    Arhonti služe Demijurgu tako što vrše prinudu i pritisak na čovečanstvo u sprečavanju njegovog punog potencijala i samospoznaje duše kao samospoznaje Najvišeg Boga. Oni drže čoveka uspavanog i potčinjenog, izazivaju strah i patnju jer se na taj način hrane vibracijama negativne energije.

(Detaljnije o tome da su Arhonti zapravo demoni i negativne vanzemaljske sile - videti OVDE.)

    Demijurg i Arhonti zajedno stvaraju Adama po svome liku.
    Sofija je videla da je njen Demijurg uradio sličnu stvar kao i ona, samostalno stvaranje, i to joj se dopalo. Ali se sažalila nad Adamom jer je stvoren da bude rob Demijurga i Arhonta. Poželela je da ispravi tu nepravdu i neravnotežu i, prevarivši Demijurga, ubacila je deo svoje božanske suštine u Adama.
    Tako čovek na Zemlji nije ostao čovekolika životinja i rob, već telo sa dušom koja je od Božanskog izvora i suštine, i otuda razumno, svesno biće. Sofija označava i mudrost i to govori šta je čovek dobio od nje. Tako je čovek postao dvostruk: materijalan i duhovan, telesan i božanski. Ta dvostrukost je i fizički ovaploćena podelom čovekovog tela na muški i ženski pol. Dakle, muški i ženski pol u ljudskom rodu samo su izraz ove dvostruke prirode čovekovog fizičkog bića. Ne i duše.
    Sofija je podeljena između svoje težnje da bude savršena kao Istinski Bog, i svog buntovnog čina samovoljnog stvaranja. Budući da je taj čin bio pozitivna težnja da se imitira Božansko stvaralaštvo, ostali Eoni su odlučili da moraju da povrate Sofiju kako bi opet svi bili potpuni kao Pleroma. Da bi to uradili odlučili su da je privuku ka sebi, ka istinskoj svetlosti Božanskog. To su uradila tri uzvišena Eona: Sveti Duh, Hrist i Isus. Hristos joj se javlja kao kosmička svetlost u obliku krsta, cilja ka kome treba da teži u tom povratku. (Napomena: krst se kod Gnostika javlja samo kao obeležje cilja ka kome treba težiti, što figurativno i jeste, ne kao simbol za versko obožavanje.) Dok je na tom putu čeka nebeski Eon Hrist, njen mladoženja, koji će je učiniti ponovo potpunom u Pleromi, dotle se drugi Eon Isus spušta u materiju da bi spasao i Sofijino delo, oduhovljenog čoveka, jer je iskra Božanskog u čoveku kao njegova duša. Otuda je Isus spasilac čovekov, ali ne svih ljudi zajedno, bez obzira na njihova dela, već samo onih koji spoznaju svoju istinsku božansku suštinu, onih koji imaju božansku suštinu ili dušu. Ali po Gnostičarima Isus nije spasilac u magijskom smislu, da će on spasti ljude, već učitelj i vodič ka spasenju koje ljudi treba sami da ostvare radom na sebi, ovladavanjem snovima i razvijanjem energetskog tela kojim nadilaze smrtno fizičko telo.
 

    Cela ova kosmogonija je iskorišćena i iskrivljena u priču kakva nam je poznata iz današnje Biblije. Zli Demijurg je pretvoren u najvišeg Boga Tvorca, Logos je pretvoren u Lucifera, delovanje zlih Arhonta je sakriveno, a Eoni su proglašeni za "pale anđele" - dok su imena Eona Isusa i Hrista iskorišćena za stvaranje lika biblijskog Isusa Hrista, odnosno za ime nekog velikog gnostičkog posvećenika koji je delovao u to vreme i najverovatnije se zvao Ješua ili Immanuel, čije su se mudre izreke i delovi najvišeg božanskog učenja sačuvali u gnostičkim jevanđeljima.

    Ako su Gnostici sa celom ovom kosmogonijom bili u pravu, ako je to istinita priča, a sudeći po demonskoj prirodi vladara ovoga sveta jeste istinita, onda je on zaista i bio inkarnacija jednog sina božijeg, Eona, Isusa.

    Njegovo učenje je zabeleženo u Gnostičkim jevanđeljima i on je upozoravao ljude na Arhonte, demonske porobljivače ljudi, i kako da se oslobode. Zato je izgonio demone iz ljudi i upozoravao na demonske hibride u ljudskim telima, na vladare Rima i Levitske sveštenike u Jerusalimu - koji i danas vladaju ovim svetom iz Rima, Londona i Vašingtona.

    Takođe, ako je po Gnosticima Isus zaista postojao, onda je jedna od najvećih laži da oni uče "o zabludi da se spasenje može postići samo oslanjanjem na sopstvene snage". Oni samo detaljno i konkretno uče kako da sopstvene snage pokrenemo i povežemo sa Božanskim, u korist spasenja/ostvarenja Božanske duše u nama. Ma koliko nas Božija Milost spasavala, a ona nas uvek spasava, mi moramo da budemo usklađeni sa njom, da je razumemo i da pristanemo na spasenje. U tome je naš rad na sebi na kome su insistirali Gnostici i sva vredna duhovna učenja.

    Gnostička jevanđelja su učila drugačiju hristologiju. Na samom početku Jevanđelja Istine piše da je Isus došao iz tzv. Plerome (duhovnog sveta, univerzalnog polja, Apsoluta) i da se nakon svoje misije vratio u duhovni svet neokaljan, bez greha i savršen.

    U stvari, gnostička jevanđelja tvrde da se Isus nije istinski ni utelovio, već samo prividno. Tako je njegova misija bila prevashodno duhovna.

    Isus prema gnosticizmu i nije "Spasilac" nego je neko ko vraća ljude Očevoj svetlosti Duha. Ovo je potpuno suprotno crkvenom učenju o potpunom utelovljenju Hristovom, kao i o Isusu kao jedinom Gospodu i Spasitelju. Hrišćanska crkva u Rimu je nametnuta kao "jedina prava Hristova crkva" sa ciljem da se poništi prava priroda Hristova, da se ljudi udalje od sopstvene božanske prirode i moći razvijanjem mentaliteta grešnog roba.

    Gnostička jevanđelja uče da suštinski greh ne postoji.

    U Jevanđelju po Mariji Magdaleni, (25.26) piše da u razgovoru sa Petrom Isus naglašava da suštinski greha nema po sebi, nego samo kada se čini on postaje greh.

    Razlika između dobrog i zlog u moralnom smislu je prividna zato što se sve stvari suštinski na kraju ujedinjuju u svoj isti "koren" i "počelo" (isto jevanđelje, 22).

    Ovde treba naglasiti da se zlo u gnostičkim spisima uglavnom vezuje za seksualnost. U Jevanđelju po Filipu na jednom mestu čak stoji da zli demoni napadaju ljude skoro isključivo na ovom području, preko seksualnosti, tako da se zanemaruju druge forme greha i prestupa. Utelovljenje Satane i zlih demona kao i dobrih anđela u raznim oblicima vrlo je prisutno u gnostičkim spisima (kao npr. U Mučeništvu Matejevom).

NAG HAMADI

    Epohalni pronalazak gnostičkih jevanđelja, koji se dogodio u decembru 1945. godine u Gornjem Egiptu, u blizini mesta Nag Hamadi, praćen je mračnom pričom o surovoj krvnoj osveti seljaka Muhameda Alija i njegove braće.

    Ćup u kojem se nalazilo trinaest papirusa u kožnom povezu umalo nije završilo u vatri, jer ih je njihova majka iz neznanja koristila za potpalu zajedno sa slamom po kojoj su bili rasuti.

    U strahu od policije Muhamed je nekoliko knjiga dao na čuvanje jednom svešteniku, a nedugo potom, knjige dospevaju u ruke mesnog učitelja istorije, koji ih, naslutivši njihovu vrednost, šalje u Kairo da im se utvrdi vrednost. Iako bivaju prodati na crnoj berzi, papirusi će privući pažnju egipatske vlade koja će otkupiti jednu, a konfiskovati deset i po knjiga i predati ih Koptskom muzeju u Kairu.

    Veliki deo trinaestog kodeksa sačinjenog od pet izvanrednih tekstova biće, ipak, prokrijumčaren u Ameriku. Saznavši za kodekse, Žil Kvispel, cenjeni istoričar religije iz Utrehta, zatražiće od Jungove fondacije u Cirihu da otkupi kodeks. Zahtev mu biva uslišen, ali on ubrzo otkriva da neke stranice nedostaju, što će ga naterati da ode u Kairo, gde uspeva da dobije fotografije nekih tekstova. Čim je počeo da ih dešifruje, susreo se s rečima koje su veoma ozbiljno zapretile da iz temelja uzdrmaju čitavu hrišćansku doktrinu: "Ovo su tajne reči koje je živi Isus izgovorio, a njegov brat blizanac Juda Toma zapisao."

    Kvispel je prepoznao da ovi redovi pripadaju od ranije poznatim izvornim fragmentima na grčkom Jevanđelja po Tomi, koji su pronađeni u Oksirinhu 1897. i 1903. godine, međutim, otkriće celokupnog teksta pretilo je da podstakne pitanja o autentičnosti sadržaja zvaničnih Jevanđelja. Jevanđelje po Tomi bilo je, naime, samo jedno od pedeset i dva teksta pronađena u crvenom ćupu kod Nag Hamadija. To su bili do tada potpuno nepoznati tekstovi u kojima se oštro kritikuje hrišćanska crkva za krivo izlaganje istine, koja se pak nalazi u svom punom obliku u ovim skrivenim tekstovima. Kasnije je utvrđeno da su oni, zapravo, prevodi na koptski još starijih grčkih rukopisa.

    U njima se govori, karakterističnom stilskom formom jevanđelja, o postanku čoveka i kosmosa, ali na sasvim drugačiji način nego u Knjizi Postanja; čitava kosmogonija prožeta je predhrišćanskim mističkim kultovima i misterijama, neoplatonističkom filozofijom, pa čak i uticajima dalekoistočnih religija. O Isusu se govori, kao i o Mariji Magdaleni i drugim poznatim protagonistima Novog zaveta u potpuno drugačijem kontekstu od onog novozavetnog i crkvenog.

    Da bi se na najbolji način razumelo zbog čega je pronalazak ovih tekstova uzburkao duhove evropske intelektualne javnosti i zašto se do današnjih dana ta bura nije stišala, najbolje je steći uvid u sama gnostička jevanđelja.

GNOSTIČKI MIT

    Gnostički autori izlagali su svoj mit uvek po određenoj, unapred zadatoj shemi i etapama. Svi nivoi gnostičkog mita proizlaze postupno jedan iz drugog, bez obzira na to da li se mogu rekonstruisati iz različitih jevanđelja, ili kao paradigmu uzimamo samo jedno.

    Njihov mit predodređen je krajnjim ciljem, koga ukratko možemo odrediti kao spasenje i Boga i Čoveka, ukoliko je taj čovek prethodno primio gnozu, tajno i spasonosno saznanje koje utiče na njegov ontološki preobražaj. Ovde već nailazimo na duboko razmimoilaženje s hrišćanskom doktrinom jer je kod hrišćana dozvoljena samo slepa vera na osnovu crkvenog autoriteta, ali ne i spoznaja Boga.

    Gnostički mit o postanju možemo podeliti u sledeće etape:

    1) Prikaz božanske uzvišenosti, čistote i transcendencije, nenarušenog jedinstva kosmosa, njegove punoće u apsolutnom smislu, Plerome, odnosno duhovnog sveta, nasuprot Kenomi odnosno ništavilu, koje odgovara pojavnom, tj. svetu dostupnom našim čulima. To je svet gornjih Eona, naime božanskih emanacija; prikaz emanacije "Oca Sviju"; popunjavanje božanskih nebeskih prostranstava mnoštvom po moći nižih bića i njihovih velikih carstava "u svim besmrtnim nebesima i njihovim svodovima" (Pismo Eugnostovo).

    2) Narušavanje sklada božanske Plerome od strane Boga samog, naime, jedne njegove emanacije, nižeg androginog božanstva i to njegovog ženskog dela, Sofije; rođenje Sofijinog monstruoznog i nedovršenog sina Jaldabaota; stvaranje donjeg sveta i njegovih slugu Arhonata, zlih sila (U vezi Arhonta o reptilima i njihovim ljudskim hibridima govori se u knjizi Davida Icke-a "Najveća tajna", Stewart Swerldlow: "Plava krv, prava krv", i u mojoj "Istorija galaksije, zemlje i čoveka".)

    3) Stvaranje čoveka kao sredstva spasenja stanovnika donjeg sveta (vidi o "sinovima svetlosti" u knjigama "Donosioci novog svitanja" i "Smaragdne tablice Tota Atlantiđanina"); borba gornjih i donjih Eona oko Božanske iskre svetlosti, odnosno čovečije duše, jer ona je iste prirode kao i Božansko.

    4) Vraćanje duše u narušeno pleromsko jedinstvo, kojim i Bog, "Otac Sviju", i Čovek (gnostik) postižu Spasenje; čovek prima svoje prvobitno obličje, doslovno se rastapa, ili stapa s Bogom, u njegovoj večnoj i nepromenljivoj svetlosti.

    Ovim se završava gnostički mit, ali isto tako i postizanje prvog stepena gnoze za onoga ko je mit istinski razumeo. Dalje usavršavanje gnoze postiže se tako što "svako treba da vežba na više načina i biće oslobođen od prirodne uslovljenosti, te neće skrenuti s puta..." (Rasprava o vaskrsenju).

    U prvoj fazi gnostičkog mita govori se, kao što smo već rekli, o onostranom božanskom svetu, koji je Neporočnost i Pleroma, savršenstvo svetlosti, čistote i punoće.

    Tu obitava u početku (ne u smislu vremena, već kao uzrok, jer se ovde radi o bezvremenosti), sam "Istinski Bog, Otac Sviju, Duh Sveti", dok ne poželi da spozna samog sebe.

    Božija samospoznaja pokreće ispoljavanje (emanaciju) pojavnog sveta, a objašnjava se na sledeće načine:

    "Jer On, Praotac bez početka, vidi sebe u sebi samome kao u ogledalu, kada se prikazao u obličju Autopatora. On je uistinu po starosti ravan onome koji mu prethodi, ali mu nije ravan po moći" (Pismo Eugnostovo);

    "Onaj ko žudi za sobom u savršenstvu svetlosti, poznaje nepomućenu svetlost... Onaj ko sebe vidi u sopstvenoj svetlosti, koja ga okružuje - on je izvor vode života... Izvor Duha potekao je od žive vode života i on je ispunio sve Eone i svetove" (Apokrif Jovanov).

    Ovakav vid samospoznaje je, s jedne strane, poguban po identitet i celovitost, ali zato, s druge, on započinje neumitni dijalektički proces ka istinskoj samospoznaji, koja je izjednačena sa njegovom ontologijom - spoznati pravu sliku o sebi, jednako je: biti u svom idealnom ostvarenom smislu.

    Iako gnostici Jaldabaotu pripisuju svo zlo, identifikujući ga sa jevrejskim Jehovom, ovaj prvi, u potpunosti savršeni Bog, ipak se emanira, ne da bi zbog svoje neograničene dobrote i ljubavi stvorio nešto drugo od sebe, nego da bi na taj način jasnije sagledao samog sebe, razgrađujući svoje jedinstvo u mnoštvo personifikovanih atributa i individualnosti, dok na kraju ne izađe iz svoje onostranosti (transcendencije) i ne pređe u ovostranost (imanenciju). Njegov krajnji cilj je da preko čoveka, to jest, pomoću njegove duše, svoje najfinije emanacije, povrati ono što je sam sebi oduzeo svojim ispoljavanjem (emanacijom) - sopstvenu celovitost.

    Može se steći utisak da su motivi gnostičkog Boga egoistični, ali ipak ne treba prenagliti sa zaključkom, jer paradoks sadržan u njegovoj emanaciji i podeli je zapravo prividan, a bio je i neophodan da bi se čovek doveo do spoznaje da je njegova duša ista kao i Božanska, i tako doveo do spasenja; isto tako, taj paradoks bio je nužan da bi otpočeo veličanstveni proces stvaranja vasione i svega u njoj.

    Ovakva kosmogonijska interpretacija mnogo je bliža Hesiodovoj Teogoniji, orfičkim i eleusinskim misterijama, kao i persijskoj Mazdajasni (Zoroastrizmu) i drugim drevnim kutovima i religijama. Čitava gnostička filozofija zapravo je samo deo misterijskih škola koje su postojale od Sredozemlja do Tibeta (istovetnost božanske i ljudske duše, svet je privid, uloga Svetlosti i prosvetljenja, itd).

PRIČA O EONIMA

    Posle Božanskog sozercanja, samospoznaje, i kroz nju samu, vasiona počinje da se odmotava kroz Eone, ili božije Hipostaze, a taj trenutak ujedno predstavlja i početak druge faze gnostičkog mita.

    Grčka reč Eon (Aion) koja znači vreme, vek, život, sudbina, večnost, u gnostičkim tekstovima interpretirana je na više načina. Ona može pratiti izvorna značenja kada se govori o prostoru u kome se nalaze nadnebeska božanska bića, prostoru koji ima svoje vreme i svoju večnost. Eoni govore o razmerama ispoljavanja Božanskog. Prva razmera je sam Apsolut kao Božansko samo po sebi. Zatim Svi svetovi, odnosno sve galaksije. Ispod te je niža razmera: sve zvezde, unutar galaksija; zatim svi planetarni sistemi oko zvezda; zatim planete sa svesnim subjektima, kao što je Zemlja; zatim sami svesni subjekti na tim planetama; i na kraju njihovi sateliti, kao što je na kosmičkom planu zemljin Mesec, a na individualanom planu astralni paraziti i demonska bića - kao najniža razmera ispoljavanja Božanskog. Sve te razmere imaju svoj božanski entitet, Eon koji njime vlada. (O razmerama i stvaranju videti u knjizi "Predavanja iz kosmologije" P. D. Uspenski.)

    U Eonima nalaze se takođe Eoni, ali ne samo u smislu manjih prostora u većim, jednih večnosti u drugim, već i kao hipostazirani (postvareni) i personifikovani božiji atributi, moći i sile. Tako da svaki Eon ima svoje lično ime: Barbelo, Misao, Prva Spoznaja, Neporočnost, Nous (Um), Hristos Iluminator, Elelet, Autopator, Besmrtni Čovek, Isus Sin Čovečiji, Sofija. Svaki Eon razlikuje se po moći i spoznaji Oca. Najveću privilegiju među Eonima ima Sin, Isus, koji je jedno sa Ocem: "Sin je njegovo, Očevo ime" (Jevanđelje istine); "Ja sam Otac, ja sam Mati, ja sam Sin", govori Isus Jovanu, sinu Zavedejevom u Apokrifu Jovanovom. Ipak, Isusu je dodeljena značajna uloga, jer on je taj koji treba da obznani ljudima Oca, da bi potom, putem ovog spasonosnog saznanja i posebnog životnog režima oni mogli da se vrate Ocu od kojeg su potekli. Na taj način oni izvršavaju ne samo sopstveno spasenje, nego posredno učestvuju u ostvarenju samog Boga - ispunjenju njegove emanacije, kosmičke samospoznaje. Gnostici uče da čovek ostvaruje Božiju prirodu iz potencijalne u aktuelnu, iz nesvesnog u svesno stanje. Čovek je produžena ruka božijeg stvaranja. Na spoljni i najgrublji način to se ispoljava kao sva materijalna kultura, tehnika i civilizacija, a na individualan i suptilan način kao duhovni rad na sebi. Na kraju ljudi će postati jedno s Ocem. To je isto shvatanje kao u Sankhji po kojoj samo prisustvo Duha (puruše) u materiji, (prakrti) kroz čoveka, izaziva razvoj sveta i života. Ta briga za rad i ostvarenje svega stoji u osnovi majčinske, neuslovljene, božanske ljubavi prema svemu. Tako i Isus, dakle, nema ulogu iskupitelja čovečanstva i spasioca pale čovečije duše, već je on samo nosilac, glasnik koji ljudima prenosi poruku od Oca. Oni tada primaju samo prvi stepen gnoze, dok njeno potpuno postizanje zavisi od samospoznaje, jer se svi odgovori zapravo već nalaze u njima samima. Do samospoznaje se prema gnosticima dolazi radom na sebi, asketskim podvižništvom i preko snova, razvijanjem energetskog tela osvešćavanjem snova i upoznavanjem viših svetova kroz vantelesna iskustva. Tako bi izgledala treća faza gnostičkog mita.

    U četvrtoj fazi ponovo se uspostavlja narušeno pleromsko jedinstvo, istovremenim i uzajamnim spasenjem i Boga i Čoveka. Gnostici ponekad idu toliko daleko da samog Boga nazivaju Čovekom, što odgovara Puruši u indijskoj teoriji Sankhye, koja je osnova nauke joge i meditacije. To nipošto ne znači snižavanje Božanske prirode na egoističnu (satanističku) zloupotrebu, već na ukazivanje prave Božanske prirode čovekove duše, na sveprisutnost Božanskog i njegov najjasniji odraz u samosvesti čovekovoj.

    Da bi se prava veličina čovekova umanjila, da bi se ljudi sami odvratili od nje, od sebe samih (to je pravo značenje "gubitka duše"), zli Arhonti su ustanovili hrišćansku crkvu u Rimu, svom starom središtu. Osnovna dogma o (Hristu) Spasitelju koji preuzima grehe čovekove na sebe, treba da odvrati ljude od sopstvene moći spasenja. Dogma o "božijim zapovestima" treba da odvrati ljude od svesti sopstvene duše, koja je sama po sebi izvor svake ispravnosti, i prihvatanju spoljnjeg autoriteta, naravno, crkvenog. Ta okrenutost spolja samo deli um čovekov i održava ga u stalnom sukobu i iluzijama da nešto može da učini, dok se zapravo porobljava sopstvenim podelama u licemernoj veri. Da bi se odvraćanje čoveka od svoje božanske prirode i samozaborav stalno održavao, stalno se održavao i mentalitet patnje, straha i stradanja, za šta su služili svi ratovi koje su vladari i gospodari judeo-hrišćanskih religija namerno pokretali.

PRIČA O SOFIJI

    Prateći sudbinu jednog drugog, a u nekim tekstovima istog, androginog Eona, Sofije, vraćamo se na dugu etapu gnostičkog mita. Naime, Eon Sofija poželeo je "...da iz sebe iznedri lik". Sofija je to učinila, ali "bez saglasnosti Duha i bez znanja njenog družbenika" (Apokrif Jovanov).

    Sofija je posegnula za onim što joj po prirodi njenog bića ne pripada, bila je gorda i poželela je da stvara, tačnije emanira, bez saglasnosti Oca i "Neispoljenog Duha". Isto kao što i Otac stvara mišlju o sebi, tako je i Sofija pomislila "misao o sebi" i stvorila jedno nesavršeno nakazno delo, himeričnog boga u obliku zmije i lava. Taj bog je starozavetni jevrejski Bog Jehova, koji se kod gnostika naziva Jaldabaot, Saklas ili Samael. On predstavlja prvog Arhonta i ujedno poglavara svih Arhonata, koje je stvorio, a zapravo emanirao, da mu služe. Danas su poznati kao demoni i reptiloidi ili reptili koji borave pretežno u nižem astralu. Oni vrše porobljavajući uticaj na ljude preko astralnog tela i uma individualno, a kolektivno preko svojih hibrida, polu-ljudi polu-reptila koji su postavljeni kao vladarske elite ili aristokratija u celom svetu. 

ARHONTI

    Predstavljaju donje Eone, naime sile koje su navodno zle, ali neretko predstavljaju i samo ustrojstvo kosmosa (Sunce, zvezde, dane u nedelji, 365 dana u godini, itd. O tome kako astrološki činioci utiču na ljude videti u mojoj knjizi "Meta-fizika astrologije").

    Jaldabaot je znao samo za svoju majku Sofiju (smatra se da je Jehova Eon nižeg reda koji je bio zadužen samo za Zemlju), dok mu je celina Plerome ostala nepoznata. Zato je i rekao: "Ja sam ljubomorni Bog, pored mene nema drugoga!" (Apokrif Jovanov). Dakle, bio je lišen spoznaje Oca, Božanskog Apsoluta koji sve omogućava, pa i njega. Bio je zao jer nije posedovao gnozu.

Postoji vrlo malo Arhonta preostalih na planeti Zemlji.
S implantima zbunjuju ljudski um i emocije. Implantati su programirani kristali opremljeni elektronskim uređajima, koji se ugrađuju u mentalna, astralna i eterična tela skoro svakog pojedinog ljudskog bića na Zemlji.
Na eteričnoj i nižoj astralnoj ravni, njihovi Drakonski izvršioci vrše pritisak na psihološke slabe tačke probuđenog bića da smanje njegovu vibraciju. Takođe, ovi reptilski robovi-ratnici stalno vrše pritisak na um i emocije utelovljenih ljudskih bića na Zemlji, kako bi sprečili njihov duhovni rast i ugušili njihovu borbu za slobodu. Ako to nije dovoljno, oni takođe šalju amebe u vidu elementala (duhovi prirode, energetska bića) koje stvaraju dodatni pritisak. Sva ta negativna bića se obično skrivaju na astralnim i eteričnim ravnima. Njihova moć se bazira na strahu i skrivenoj manipulaciji namere. Suočeni sa svetlošću, istinom i hrabrošću gube svu moć. Ako smo svesni svega toga bez straha, svetlost naše svesti će sva ova negativna bića ukloniti iz astralne i eterične ravni planete Zemlje.
Na fizičkom planu Arhonti su utelovljeni unutar Jezuitske organizacije i duhovno kontrolišu svoje izvršioce (Drakonske Iluminate koji pokreću finansijski sistem), njihove ratnike (Reptilske plaćenike koji štite Iluminate) i njihove robove (čovečanstvo koje radi za njih u svojem "od 9 do 5" radnom vremenu). Kroz Jezuitska društva i Masone 33. stepena oni održavaju iluminatsku strukturu na okupu. Ova struktura je sada konačno u raspadanju.

Sada se mračne sile mogu naći samo na dva mesta:
Prvo mesto je eterična i niža astralna ravan (4. dimenzija) u tankom sloju oko površine Zemlje, koji se proteže 14 kilometara u oba smera. Velika većina tih bestelesnih tamnih entiteta su u neposrednom površinskom sloju, koji se proteže više od 2 kilometara u oba smera (gore i dole od površine zemlje).
Većina tih subjekata imaju tendenciju da se koncentrišu u gusto naseljenim područjima, a vrlo malo ih je tamo gde je priroda očuvana i netaknuta. Ti tamni entiteti sastoje od male skupine Arhonta, veće grupe Drakosa, i još veće skupine Reptila i ogromnom broju ameba u vidu elementarnih bića.
Drugo i poslednje mesto gde se mogu pronaći tamne sile je fizički plan na površini planete Zemlje. Tamne sile se sastoje od nekoliko desetina Arhonta (uglavnom se nalaze u Jezuitskim krugovima), nekoliko stotina Drakosa (nosioci Iluminatskog bankarskog kartela) i nekoliko hiljada Reptila (u privatnim vojskama plaćenika poput KBR i Blackwater).

Frakcije Arhonta
 

Rothschild frakcija
Oni kontrolišu Evropu, visoke finansije kroz Federalne rezerve i većinu mainstream medija. Njihov vođa je Jakov de Rothschild i sa svojim poslovnim vezama s Henryjem Kissingerom oni utiču na Rockefeller frakciju. Kroz Davida de Rothschilda i njegov brak s Olimpiom Aldobrandini utiču na Jezuitsku frakciju. Crno plemstvo Europe (osim Italije) pripada ovoj frakciji. Oni su uglavnom poreklom crni magovi s Rigela (sazvežđe Orion). Njihova glavna preokupacija bila je da zavladaju svetom finansijama i da drže kontrolu nad medijima. Oni su sluge Jezuita.

Rockefeller frakcija
Oni su filijala Rothschilda i kontrolišu SAD, trgovinu naftom, lekove, proizvodnju hrane i deo vojske. Nakon rata su krijumčarili naciste u SAD, zbog čega su takođe nazvani Illuminaci. Njihov pravi vođa je David Rockefeller (živi u svom malom East 65. St. NY stanu, skoro 100 godina), s Volksführerom Georgom Buschom starijim i strateškim savetnikom Heinzom Kissingerom na svojoj strani. Oni su uglavnom drakonski magovi (poreklom s Alpha Draconis) koji su koristili mnoge reptilske robove u njihovom galaktičkom carstvu, a to isto hteli su ponoviti na Zemlji. Dakle, njihova glavna preokupacija ovde je stvoriti robovsko društvo sa svetskom diktaturom.

Jezuitska frakcija
Ova je frakcija postala vrlo moćna od ranih 1800-ih kada je preuzela Rothschild frakciju. Skoro svi Jezuiti pripadaju ovoj frakciji, među njima su i neki kardinali, crni papa (Adolfo Nicolas), beli papa (Joseph Ratzinger, Franja) i familije crnog plemstva Italije. Idejna prethodnica ove grupe nastala je 325. godine na Nikejskom saboru gde car Konstantin stvorio Hrišćanski kult s ciljem da uništi Gnostičke mistične škole (uključujući i Gnostičko hrišćanstvo). Ignacio Lojola je samo nastavio i usavršio osnovnu ideju. Nastavili su svoj razvoj kao Sveta inkvizicija i još uvek jako prožimaju mnoge katoličke organizacije. Glavna preokupacija im je duhovna kontrola, kontrola ideja i tajnim društvima, oni planiraju ratove i politički razvoj i po stotinu godina unapred.

**************

Religije su u samom početku bile pokret otpora protiv Arhonta: Zaratustra, rani budizam, a naročito Gnostici. Dok je zaratustrizam ostao marginalan i bezopasan, budizam su proterali iz Indije, ali ostao je individualan i masama teško razumljiv i sveden na ritualizam, Gnostici su bili najopasniji za njih jer su sve direktno govorili o njima. Da bi ih efikasno ućutkali nisu išli direktno protiv njih, nego su na silu preuzeli njihovo rukovodstvo i sami napravili institiucionalnu crkvu u Rimu od osnovnih pojmova njihovog učenja potpuno ga izokrenuvši i same gnostike, naravno, pobivši.

GNOSTIČKA OTKRIĆA O UPADIMA VANZEMALJACA

Dokaz u prilog tvrdnji o uticajima Arhonta

Dokaz da je neko sa strane petljao sa ljudskom DNK i sa rasama jesu Rh pozitivne i negativne krvne grupe.

Pozitivna i negativna krvna grupa nisu kompatibilne.

Ako primite različitu krvnu grupu, dolazi do imunološke reakcije pa i do smrti.

Parovi koji imaju različite krvne grupe ne mogu da imaju decu, jer organizam majke odbacuje fetus koji ima drugu krvnu grupu ako dođe do mešanja krvi majke sa detetovom.

To je dokaz kao planina da ljudi nisu svi isti i da nisu svi potekli ni od jednog majmuna, ni od jednog Adama.

Pozitivna krvna grupa je znatno starija od negativne, koja je mlađa.

Aristokratske familije imaju negativnu krvnu grupu.

(17.06.2017)

Kompletna priča o Arhontima - Dejvid Ajk

    Gnostici smatraju da istinski, ostvaren čovek ne bi smeo biti sazdan od tri prirode (duhovne, duševne i telesne), već samo od božanske Pneume (prane, čiste energije Duha).

    Za njih je telo okov od materije u koji su ga bacili zli Arhonti, da bi zarobili božansku iskru u čoveku (njegovu dušu) i oteli je za sebe (Na koji način demoni i reptili utiču na ljude, videti u mojoj knjizi "Istorija galaksije, zemlje i čoveka".)

    Gnostici ne žele da priznaju jedinu realnost ovoga sveta, on je samo privid, mesto sazdano od inertne materije, koja je po definiciji podložna propadanju.

    Krajnji cilj svakoga ko je primio gnozu upravo je gubitak svog posebnog uma (ega) i rastakanje ličnosti u Božanstvu, veoma slično postizanju nirvane u budizmu ili budnosti kod sufija.

    Na kraju, s obzirom na sve navedene implikacije, gnostički mit prevazilazi okvire mita i postaje pravo sredstvo spasenja putem spasonosnog saznanja, gnoze. Gnosticima je mit bio potreban kao prikladna forma izlaganja njihovog tajnog učenja, a ne za postavljanje mita samog po sebi.

    Za još neke osnovne pojmove o Gnosticima videti OVDE.