Povodom skoro fizičkog proterivanja Džudit Risman iz Hrvatske, gde je govorila o pogubnosti liberalnog seksualnog obrazovanja, ponovo ističemo intervju koji je dala za sajt Dveri.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/biljana-djorovic/judit-risman.php

Razgovor vodila: Biljana Đorović

Beograd, 24.03.2011

Njena najnovija knjiga, objavljena u julu 2010. pod nazivom: Seksualna sabotaža: Kako je jedan čovek pokrenuo pošast korupcije i zaraze na Ameriku, kako pokazuje WND Press Realise, šokirala je javnost snagom argumenata kojima je razobličila najmračnije tajne seksualnog „istraživanja“ Alfreda Kinsija čiji život i rad predstavljaju jednu od najbolje skrivanih naučnih prevara koja je postavila moralne osnove za seksualnu revoluciju u SAD, 60-tih godina prošlog veka i normalizaciju homoseksualizma, pornografije, pedofilije, incesta, sadomazohizma, grupnog seksa... širom Zapada.

Na sajtu Dveri predstavljamo naučno-istraživački rad dr Džudit Risman u ciklusu razgovora sa ovom izuzetnom ženom koja je razotkrila najbolje čuvanu tajnu: kako je moćna elita preuzela kontrolu nad naučnim diskursom i institucijama u cilju uspostavljanja totalne kontrole nad čovekom.

Šta se dogodilo za stolom 34 ?

Dr Džudit Risman (Judith Reisman),  autorka knjiga:  Meki porno igra grubu igru (1991);  Kinsi, seks i prevara (1990); Kinsi, zločin i konsekvence (1998, 2000, 2003); Slike dece, zločina i nasilja u Plejboju, Pentahausu i Hustleru (1986, 1989, 1990); Seksualna sabotaža: Kako je jedan ludi naučnik pokrenuo epidemiju korupcije i zaraze u Americi, (2010), svoju erudiciju i istraživački dar (suvereno se kreće unutar nekoliko naučnih disciplina) posvetila je višedecenijskom istraživanju procesa tokom koga je seksualnost postala moćno oružje za formatizaciju čoveka po meri moćnih interesa.

Njena istraživačka misija usmerena je na izlaganje, dekodiranje i borbu protiv modela seksualnosti čiji je naučni utemeljitelj bio dr Alfred Kinsi (Alfred Kinsey) na čijim studijama: Seksualno ponašanje muškarca (1948) i Seksualno ponašanje žena (1953) je zasnovano funkcionisanje seksualno-industrijskog kompleksa kao edukaciono-pornografsko-homosekslualno-farmakoindustrijskog giganta koji umrežen i opremljen metodama, tehnikama i naucima manipulacije, kontrole i formatizacije pojedinaca, naroda i država, bespogovorno nameće svoj model sveta, orvelijanski nazivajući apsolutnu, totalnu i totalitarnu neslobodu izbora – demokratskim napretkom i progresom.

Kada neko poput vas iznese činjenice o pozadini nastanka i načinima funkcionisanja seksualno-industristijskog kompleksa, njemu se po automatizmu zatvaraju vrata mejnstrim medija. Priliku koju ste dobili gostujući kod Fila Donehjua niste propustili: briljantnim nastupom uspeli ste da iznesete podatke o metodama, tehnikama i istraživačkim strategijama na kojima je bio zasnovan rad Alfreda Kinsija, naučnog idola na polju seksologije i Instituta za seksualna istraživanja, finansiranih od Rokfelerove fondacije, koja je neoporezovanim novcem poreskih obveznika, tridesetih godina XX veka, započela sa ubrzanim preuzimanjem nauke, kulture i umetnosti.

- Da, bila je to izuzetno važna emisija. Fil Donehju me je pozvao u svoj veoma gledani televizijski tok-šou program sa jednom jedinom ambicijom: da pokaže američkoj javnosti da su moja istraživanja – naučna prevara a ja jedna opskurna osoba koju treba raskrinkati i to pred TV kamerama, u direktnom duelu sa istinom čiji je reprezent bio on i pripadnici rokfelerijanske naučne elite.

Fil Donehju je upravo tako koncipirao svoju emisiju: nastupio je kao veliki poštovalac Kinsija i Instituta za seksualna istraživanja koji su u uvodnom obraćanju publici Fila Donehjua dobili obol olimpskih naučnih visina: Kinsi je predstavljen kao genijalni naučnik koji je za seksualnost bio ono što je Frojd za psihijatriju ili Marija Kiri i Ajnštajn za fiziku. Činjenice sa kojima se auditorijum suočio tokom ove emisije učinile su da ova pozlata izbledi; brana laži kojom je intelektualni i kulturni establišment obavio rad Alfreda Kinsija je popustila i sva prljavština, nečasnost „naučnih“ ciljeva i metoda je pokuljala. Bili su to teški trenuci za Donehjua, osobito je bio tragičan njegov pokušaj da spreči da kamere pokažu tabelu sa podacima koji su se odnosili na događanja za stolom br. 34, gde je Kinsijev tim eksperata izvodio eksperimente sa bebama. Kako su moja istraživanja utvrdila i pokazala: stolovi 30, 31, 32, 33 i 34 bili su određeni za seksualne eksperimente sa decom, tokom kojih su deca bila seksualno zlostavljana, silovana i sodomizovana od strane odraslih muškaraca – članova Kinsijevog „istraživačkog“ tima. Filmovi su snimani tokom ovih sesija, štoperice su korišćene kako bi se merilo vreme za ono što je Kinsi definisao kao dečiji orgazam.

Tokom emisije čitala sam delove iz Kingsijeve knjige Seksualno ponašanje muškaraca i Kinsijevu definiciju dečije seksualnosti. I kada sam pročitala nekoliko odlomaka rekla sam: Onaj ko je ovo napisao nije ništa drugo do sado-mazohistički pedofil, ili preciznije pederist jer bi samo takav čovek mogao da definiše kao orgazam ove krike, urlike i konvulzije malih bića koja su jecala i vrištala. I, budući da sam u emisiji bila uživo mogla sam da insistiram da se tabele na kojima je Kinsi zasnivao „naučnu“ utemeljenost rada svog tima, pokažu američkoj javnosti. Donehju se suprostavio svojom jalovom retorikom, ali nije mogao da uradi ništa drugo do da, nakon što sam rekla: Nemojte vi da objašnjavate, pokažite tabele, dozvolite da javnost sama proceni, dozvoli da javnost te tabele vidi.

I, možete da zamislite kada se na TV ekranu pojavila tabela na čijem je vrhu stajalo:

Dete staro pet meseci -   broj orgazama: 3 - vreme postizanja orgazma?

Vrhunac je predstavljao poslednji podatak iz ove tabele, podatak o četvorogodišnjaku koji je, po Kinsijevim merenjima, doživeo 26 orgazama u toku 24 sata.

I konačno je ta tabela, koja je bila obavijena velom ćutanja, pokazana javnosti i ja sam upitala Donehjua: Kako je Kinsi mogao da dođe do ovakvog rezultata i kako se takav rad može braniti? Spomenula sam da sam dobila pismo od jednog od Kinsijevih saradnika koji je dao na ovo pitanje precizan odgovor: Korišćene su oralne i manuelne tehnike. Donehju se tada okrenuo Kinsijevom predstavniku u studiju koji je radio u Institutu kao fotograf i upitao ga kako bi on branio ovaj postupak, a Kinsijev saradnik, gospodin Trip je odgovorio da su to podaci koje je Kinsi dobijao od pedofila koji su bili veoma oprezni dok su sprovodili ove eksperimente, koji su znali da koriste štoperice i da veoma pažljivo izvedu naučno istraživanje. Nakon ovih njegovih reči svi u publici su ustali i počeli da negoduju veoma glasno. Ljudi su bili izvan sebe od besa. Američka javnost koja je gledala ovaj program ostala je zgađena i užasnuta. I, kažem vam: ako danas dobijemo priliku da pokažemo grafikone, tabele i demonstriramo dokazni materijal u medijima, ukoliko Njujork Tajms objavi ovaj dokazni materijal, proizvešćemo novu seksualnu revoluciju u Americi i nanećemo smrtonosni udarac seksualno-industrijskom kompleksu i „nauci“ na kojoj je utemeljen. Time će biti omogućeno revolucionisanje društva koje i počiva na manipulaciji i izopačavanju seksualne energije.

Osnivač homoseksualnog pokreta, Heri Hej (Harry Hay) bio je takođe jedan od Kinsijevih đaka.

Da. Hari Hej – pionir homoseksualnih prava, bio je ko-osnivač Mattachine Society - nukleusa politiziacije homoseksualnog pokreta. Posle čitanja Kinsijevog izveštaja, 1948, kao i Hju Hefner, Hej je pronašao da kinsijevski model seksualnosti predstavlja životni i vrednosni putokaz, ostavio je ženu i dvoje dece i živeo tipičan homoseksualni život u čijem je centru bila pornografija i odanost svim tipovima seksualnog iskustva, uključujući i iskustvo sa dečacima, koje je smatrao poželjnim. Homoseksualni istoričari s pravom uzdižu Heja, hvaleći njegov „ogroman doprinos“ za profilisanje prava gej populacije. Upravo je Hej profilisao poziciju homoseksualca kao manjinsku, onu koja spada u „civilna prava“. Na taj način, prvi put su homoseksualno ponašanje i orijentacija politički konotirani i definisani kao „kulturna manjina“ sa manjinskim članstvom i manjinskim pravima. Homoseksualni pokret još uvek sledi Hejovu originalnu strategiju traženja zaštite od „diskriminacije“ i „viktimizacije“ koja počiva na statusu „kulturne manjine“.

Do kraja života (2002) Hari Hej je marširao sa NAMBLA (the North American Man-Boy Love Association).

Zašto je seksualno-industrijskom kompleksu važna politizacija homoseksualizma?

- Politizacija  homoseksualizma odvija se u uslovima u kojima se svesrdno podrivaju osnove na kojima počiva brak, kao zajednica muškarca i žene i to ni najmanje nije slučajno. Vidite, kada se seksualni odnos odigrava u okviru braka i van uticaja pornografije, kada predstavlja odnos između muškarca i žene, onda imate odnos koji ne proizvodi troškove za društvo: nema veneričnih bolesti za koje treba plaćati, nema vakcina koje treba plaćati, deca su zdravija i tu, dakle, nema izdataka ili ih ima malo. Tako izgleda nukleus zdrave porodice koja je odgovorna prema svojim članovima, ali odgovorna i prema društvu. Takva porodica zahteva društvenu kontrolu, ne želi korupciju i ne toleriše da, recimo, ljudi u Pentagonu skidaju dečiju pornografiju sa interneta, a za ovakve prestupe zahtevaju stroge zatvorske kazne i to bez odlaganja. Takvi ljudi ne bi dozvolili produkciju pornografije u društvu, ne bi tolerisali kancerogene procese koji su danas preovlađujući, i ne bi ih tolerisali zato što bi razumeli da takvi procesi predstavljaju najveću opasnost po društvo. Takvo, seksualno zdravo društvo znalo bi važnost slobode i istinskog patriotizma kojim su osvajane pobede u oba svetska rata. I, naravno, takvo društvo ne bi odbacilo Boga i njegovih deset zapovesti, koje su do sada omogućavale da ostanemo pri zdravoj pameti. I takvo društvo ne bi dozvolilo da kraljevi i kraljice oličeni u Rokfeleru i ostalim pripadnicima ove svemoguće elite, kontrolišu njihova društva upravljajući i igrajući se ljudima, narodima i nacijama kao lutkama na koncu, što je upravo ono što se događa kada je seksualnost preusmerena sa svoje prirodne suštine, promovisana u civilno pravo i slobode i impostirana u retoriku progresa. Seksualno-industrijski kompleks je postavio smrtonosnu zamku za društva i pojedince – smrtonosnu zamku je postavio seksualno-industrijski kompleks oličen u dijaboličnom četvorouglu: nauka (seksologija), pornografija, homoseksualizam i farmaceutska industrija, koji sprovodi i kontroliše nestanak autentičnog, zdravog pojedinca i proizvodi bolest kojom se parazitski hrani.

U svojoj knjizi: R.S.V.P. America; Restoring Social Virtue and Purity to America, u poglavlju: Dossiers Of Prominent Leaders In The Sexuality Field (Dosijei istaknutih lidera u oblasti seksualnosti) na 10 stranica imenujete etablirane seksualne eksperte koji su zahvaljujući institucionalno podržanom, nedodirljivom  Kinsijevom autoritetu diljem SAD-a uspeli da osvoje pravo na delovanje na čoveka, od njegove najmlađe dobi, pa do duboke starosti.

- Posle Kinsija, ti stručnjaci su upotrebljavani od strane seksualno-industrijskog kompleksa kako bi opscenost bila deregulisana a time i legalizovana, što je postizano brojnim i mnogostrukim prevarama, najočiglednijim u izgradnji umetničkog statusa opscene „soft“ pornografije.                                            

Ovi „eksperti“ su veoma mnogo citirani u procesu legalizacije sodomije, u legitimizaciji homoseksualnih brakova i usvajanja dece, itd., i oni su podržali stvaranje seksualno orijentisanih zakona kakav je "zločin mržnje“ (u ovu grupu spada i tzv. govor mržnje). Slično tome, mnogi od ovih stručnjaka zastupaju, podučavaju i svedoče o neškodljivosti pedofilije (seksa između odrasle osobe i deteta i sl.).

Neki od eksperata čije sam biografije objavila, sami su se identifikovali kao pedofili a svima njima je zajedničko to što su tokom svoje profesionalne ekspertize citirali i oslonili se na Kinsijeve „naučne“ podatke, poput lažne „Kinsijeve skale“. Mnogi od njih u hijerarhiji seksološkog polja, pored toga što su profesionalno obučeni za polje pornografije, zaposleni su i u multi-milijarderskoj (izraženo u dolarima) industriji pornografije putem Penthaus magazina (Penthouse Forum), i drugih na seksualnom tržištu. Mnogi članovi odbora Penthaus, rade na fakultetima ili su članovi univerzitetskih odbora. Institut za napredne studije ljudske seksualnosti (IASHS), predstavlja dominantnu obrazovnu instituciju u oblasti ljudske seksualnosti u SAD, a pomenuti eksperti angažovani su u radu dve akreditovane seksološke agencije, Društvu za naučne studije seksa, Inc, i ASSECT, Američkom društvu seks edukatora, savetnika i terapeuta, itd.

Ovi naučnici idu tragom svog proslavljenog mentora. Daću vam jedan primer: dr Mary Calderone, osnivač  SIECUS-a,  dobitnica Playboy-evih grantova, često je intervjuisana za Playboy. Ova bivša direktorka Planned Parenthood Medical, promovisala je tezu o urođenoj dečijoj seksualnosti, koja počinje sa njihovim boravkom u materici i ispoljava se  onda kada deca „osete senzacije izazvane dodirom i stimulisanjam genitalija“.

Tumačeći 1983. jedan ultrazvučni snimak došla je do zaključka da snimak pokazuje erekciju kod 29. - nedeljnog fetusa, što joj je poslužilo kao dokaz o postojanju tzv. materične „seksualnosti“. Kalderon je dobitnica 51. Nagrade za istaknuto naučno dostignuće, koju dodeljuje Institut za napredne studije ljudske seksualnosti i naučni autoritet u koji se ne sme i ne može sumnjati.

Veliki ste autoritet u oblasti proučavanja negativnog uticaja i efekata pornografije. Vaša analiza predstavlja dubok i temeljan prodor u one aspekte koje porno industrija želi da sakrije. Ovoj oblasti istraživanja posvetili ste trideset godina rada i došli do dokaza da pornografske slike menjaju hemijsku strukturu ljudskog mozga. Pornografija, kako ste dokazali, može da izazove zavisnost i glavni je uzročnik pojava kakve su silovanje, incest, pedofilija i druge forme seksualnog nasilja. Vaš prodor u mračne tajne pornografskog biznisa “teškog” na desetine milijardi dolara načinio vas je omraženom osobom u ovim krugovima pa vas je Plejboj magazin nazvao “propagatorkom lova na veštice”.

- Pornografija nipošto nije bezopasna. Izlaganje provokativnim fotografijama ili filmovima – osobito kada uključuju golotinju – ima moć heroinske inekcije kao i njene toksične efekte: deluje na čula i manipuliše mozgom i na hemijskom i na psihološkom nivou.

Četiri različite naučne discipline pomažu nam da razumemo šta pornografija radi ljudskom organizmu: proksemika, etologija, neuropsihologija i psihofarmakologija. Pornografske slike prevazilaze uobičajene prostorne relacije među individuama i otvaraju prostor za agresiju na koju se konzument pornografije navikava i koju, pod određenim okolnostima, teži da manifestuje u javnoj sferi. Pornografija svodi ženu na ženku u njenoj estrusnoj fazi (estrous): proširene zenice, poluotvorena usta, prezentacija zadnjice: sve su to signali parenja emitovani sa ciljem da izazovu instinktivan odgovor muškarca. Muškarac fiziološki odgovara na sliku na duplerici kao da je ona deo stvarnosti.

I tu dolazimo do problema: čovek ne može da zadovolji svoje potrebe sa onim ko ih je izazvao, što u njemu prirodno proizvodi ljutinu a često i bes. I, naravno ne ljuti se na Hju Hefnera niti na snimatelja, već na žene. Na žene koje ne ispunjavaju ono što obećavaju i na šta pozivaju. Pornografija deluje kao erototoksin i to je ključ mog razumevanja delovanja pornografije na ljudski mozak. Erotski stimulusi, nastali delovanjem pornografije, indukuju lučenje testosterona i endorfina i ljudi zapravo postaju nadrogirani pronografijom. Vremenom, ovakvi nadražaji nadvladavaju one koji su povezani sa emocionalnom bliskošću, sa ljubavlju, i to je ključni problem. I razlog zbog kojeg čovek koji konzumira pornografiju u velikoj meri, postaje srazmerno impotentan. To je deo pornografskog iskustva koje pokazuje da ovisnik o pornografiji sve teže može da uspostavi odnos sa svojom partnerkom bez stimulusa koje dobija od pornografije, dok je, sa druge strane sve nezadovoljniji činjenicom da objekt njegove požude nije onaj sa kojim je realizuje, tako da postaje žrtva raspolućenosti i opsednutosti slikama koje dominiraju njegovim mozgom i telom – njegovim organizmom. Dakle raspolućenost i gubljenje sposobnosti da čovek upravlja svojom moći (seksualnom) rezultiraju sve većim stepenom impotencije.

U toj tački, big pharma, farmako-industrija stupa na scenu i pomaže muškarcu da na trenutak povrati svoju seksualnu moć (pilule, vijagra i sl.) i to je najbolji primer kako funkcioniše seksualno-industrijski kompleks: seksolozi legitimizuju pornografiju, pornografija indukuje impotenciju a farmaceutske kuće leče impotenciju uzrokovanu pornografijom. Tako upakovani biznis ima profit koji se meri milijardama dolara.