Ken Wilber
Verovatno najbriljantniji filozof današnjice, koji je svojom prvom knjigom
"Spektar svesti" napisanom u dobu od 23 godine sintetizovao sve oblike
psihologije i psihoterapije, uključujući tradicije Istoka i Zapada, i privukao
pažnju stručne javnosti, u narednih je deset godina obradio sva bitna polja
ljudskog stvaralaštva - nauku, sociologiju, umetnost, politiku, ekonomiju,
tehnologiju i medicinu - i stvorio novu paradigmu ljudskog razvoja, koja danas
svoj izraz nalazi u saradnji nekoliko stotina vrhunskih istraživača iz svih
područja okupljenih u Integral Institute. Ovde on komentariše pitanje autentične
duhovne prakse. Ken Wilber je autor knjiga The Spectrum of Consciousness,
Grace and Grit, Sex, Ecology, Spirituality, A Brief History of
Everything, The Eye of Spirit ,
Bez granice i dr.
. . .
Odlomak iz "One
Taste"
Shambhala 2000, Copyright Ken Wilber
Sedim tu na verandi, gledam kako sunce zalazi. Samo što nema gledaoca - samo
sunce, zalazi, zalazi. Iz najčistije Praznine blista presjajna jasnoća. Glas
ptica, tamo. Oblaci, njih nekoliko, eno tamo. Ali nema "gore", niti "dole", niti
"eno", niti "tamo" - jer nema "mene" niti "ja" kojem ovi pojmovi imaju smisla.
Samo ovo. Jednostavno, jasno, lako, bez napora, uvek prisutno.
Strašno sam se uozbiljio prema meditaciji kad sam pročitao sledeći redak od
uglednog
Bhagavan Šri Ramane Maharšija:
"Ono što nije prisutno u dubokom snu bez snova, nije
stvarno".
To je šokantna objava, jer u osnovi tamo nema ničeg - doslovno ničeg - u dubokom
snu bez snova. U tome je poenta. Vrhovna stvarnost (ili Duh), kaže Ramana, ne
može biti nešto što izranja u svesti, a zatim nestaje. Mora biti nešto stalno,
trajno ili, više tehnički, nešto što je bezvremeno i potpuno prisutno u svakoj
tački vremena. Dakle, vrhovna stvarnost mora biti takođe potpuno prisutna u
dubokom snu bez snova, a štogod da nije prisutno u dubokom snu bez snova, nije
vrhovna stvarnost.
Ovo me duboko uznemirilo, jer imao sam nekoliko kenshoa ili satoričkih iskustava
(kraćih uvida u Jedan Ukus), ali bili su ograničeni na budno stanje. Štaviše,
većina stvari za koje marim postojale su u budnom stanju. A opet budno stanje
očito nije trajno. Dolazi i odlazi svaka 24 sata. A ipak, prema velikim
mudracima, postoji u nama nešto što je uvek svesno - to jest, doslovno svesno
ili lucidno svo vreme i kroz sva stanja, budnost, sanjanje, dubok san bez snova.
I ta uvek prisutna svesnost je Duh u nama. Ta temeljna struja neprekidne svesti
(ili nedualne svesnosti) je direktan i neprekinut zrak čistog Duha. To je naša
veza direktno s Bogom.
Tako, ukoliko želimo ostvariti svoju vrhovnu istovetnost/identitet s Duhom, moramo se umetnuti u ovu struju neprekidne svesti, i slediti je kroz sve promene i stanja - budnost, sanjanje, dubok san bez snova.
Ovo će: (1) osloboditi nas isključive identifikacije s bilo kojim od tih stanja (kao što su telo, um, ego, ili duša); i
(2) omogućiti nam da prepoznamo i identifkujemo se s onim što je neprekidno - ili bezvremeno - kroz sva ta stanja, naime, Svest-kao-Takva, ili bilo kojim imenom, bezvremeni Duh.
Meditirao sam
prilično intenzivno već 20 godina kad sam naleteo na tu izjavu Ramane. Studirao
sam Zen s Katagiriem i Maezumiem; Vajrayanu s Kaluom i Trungpom; Dzogchen s Pema
Norbuom i Chagdudom; plus Vedantu, TM, kašmirski šaivizam, hrišćanski
misticizam, Kabalu, daizam, sufizam... ali, popis je dugačak. Kad sam naišao na
Ramaninu izjavu, bio sam na intenzivnom Dzogchen povlačenju s mojim prvim
Dzogchen učiteljem, Chagdud Tulku Rinpocheom. Rinpoche je takođe isticao važnost
nastavljanja ogledalnog uma u stanjima sanjanja i dubokog sna. Počeo sam imati
bljeskove ove neprekidne nedvojne svesnosti, kroz sva stanja, što je Rinpoche
potvrdio. Ali tek nekoliko godina kasnije, kroz veoma intenzivno 11-dnevno
razdoblje - u kojem se činilo da odvojeno sopstvo (Ja) radikalno, duboko,
temeljito umire - sve je nekako sazrelo. Nisam uopšte spavao kroz tih 11 dana;
ili bolje rečeno, bio sam svestan 11 dana; ili bolje rečeno, bio sam svestan 11
dana i noći, čak i dok su telo i um prolazili kroz budnost, sanjanje i dubok san
bez snova. Bio sam neprekidan usred promena; mene nije ni bilo; ostala je samo
nepostojana prazna svest, blistavi ogledalni um, svedok koji je jedno sa svime
svedočenim. Jednostavno, postao sam ono što jesam, što je bilo tako, više ili
manje, oduvek. U trenutku kad ova neprekidna nepodeljena svest postane očita u
vašem slučaju, probudi se nova sudbina usred ispoljenog sveta. Otkrili ste svoj
Buddha Um, svoje Božansko, svoju bezobličnu, besprostornu, bezvremenu,
beskonačnu Praznost, svojeg Atmana koji je Brahman, svoj Keter, svest Hrista,
blistavi šekinah - u svim tim izrazima, Jedan Ukus. Koji je nepogrešivo to. I
upravo to je vaš istinski identitet - čista Praznost ili čista neopisiva
Svest-kao-Takva - i tako oslobođeni ste iz strave i mučenja koje nužno izniče
kad se identifikujete s malim subjektom u svetu malih objekata.
Kad otkrijete svoj bezoblični identitet kao Buddha Um, kao Atman, kao čisti Duh
ili Božansko, onda ćete u toj neprekidnoj, nedvojnoj, uvek prisutnoj svesti
ponovo ući u manja stanja, suptilni um i grubo tijelo, i oživeti ih blistavim
sjajem. Nećete ostati samo Bezoblični i Prazni. Ispraznićete Prazninu:
ispraznićete se u um i svet, i u tom procesu ih stvarati, i ući u sve jednako,
ali naročito i posebno u onaj um i telo koji zove se "ja" (u mom slučaju, Ken
Wilber): ovo manje sopstvo postaće vozilom Duha koji jesmo.
A onda će sve stvari, uključujući vaš mali um i telo i osećaje i misli,
narastati u neizmernoj Praznini koja jeste, i one će se samo-osloboditi u svoju
vlastitu istinsku prirodu upravo dok izniču, upravo zato što se više ne
poistovećujete s bilo kojom od njih, već im puštate da plešu, da izniču, u
Praznini i Otvorenosti koja vi sada jeste. Onda probudićete se kao temeljna
Sloboda, i zapevati one pesme blistavog oslobođenja, zasjati beskonačnošću
preočitom da bude viđena, i ispiti ocean ushita. Pogledaćete mesec kao deo svog
tela i pokloniti se suncu kao delu svog srca, i sve to je upravo tako. Jer večno
i uvijek, večno i uvijek, postoji samo ovo.
Priredio Hokai D. Sobol, Mandala, 2002.
ZAVRŠNA NAPOMENA (I.A.)
Da bismo bili budni i prisutni u dubokom snu bez snova, moramo najpre prestati da sanjamo tokom dana. Tada ćemo se osloboditi i noćnih snova.
Sanjamo tokom dana samo zato jer nismo svesni sebe. Kada se noću opustimo samo nastavljamo još jače da sanjamo bez ikakvih ograničenja.
Potreba da sanjamo o sebi i svetu tokom celog dana i noći poništava se meditacijom stalne prisutnosti pažnje ili svesti o sebi u svakodnevnom životu (sattipathana), i svakodnevnim intenzivnim zadubljenjem (vipassana i zazen), ili sedećom meditacijom ujutru i uveče.
Objektivni pokazatelji ovakve prave budnosti jesu potpuna ujednačenost svih fizičkih pokreta i glasa tokom govora, kao ulje kad se lije, apsolutna dobrota prema svemu i apsolutna nezavisnost od svega. Tako izgleda probuđeni.