Ivan Antić

 

SVE ZA DUŠU

 

 

"U ovom telu, ne većem od rukohvata,

sadržan je svet, početak sveta i kraj sveta."

                Buddha (Anguttara-nikayo, 4,45)

 

Čovek je mikrokosmos. Svi kosmički zakoni sažeti su u čovekovom biću.

Univerzum je hologram, svaki njegov delić sadrži i odražava celinu.

Kvantna fizika je ustanovila da je sva priroda zapravo energija,

ali da se samo u prisustvu svesnog posmatrača ponaša kao materija.

Zato kada posmatrač nije svestan, fizički svet nestaje, kao što se događa u dubokom snu bez snova.

 

Apsolut je sve što postoji. Ništa nije moguće izvan njega. Apsolut je Božanska celina.

Čovekova duša je svesni subjekat objektivnog postojanja. Individualna emanacija Božanske celine.

 

Zbog samog prisustva čovekove duše priroda se oblikuje ovakva kakva jeste, u sav život i postojanje.

Duša kao magnet, samim svojim postojanjem, privlači svekoliko oblikovanje energije prirode.

 

U svojim višim dimenzijama, pre inkarnacije u telo, duša je svesna sebe i svoje Božanske suštine.

Smisao čovekovog postojanja je da se ovde za života probudi i postane svestan svoje duše koja je emanacija Božanske celine.

Tada Božanska celina postaje potpuna u čoveku, ispoljava se kroz njega.

Tada Bog postaje čovek i čovek ostvaruje Boga na ovom svetu koji tako postaje ispunjen Božanskim prisustvom.

 

 

 

 

Ovaj svet je san.

Samo spavači ga smatraju stvarnim.

Kada smrt dođe poput zore ti se probudiš smejući se onome za što si mislio da je tvoja tuga.

 

Mevlana Dželaludin Rumi, sufi mistik

 

 

 

Bašar: O prirodi duše

 

Adi Šankara: Atmabodha - Samospoznaja duše

Prevod čuvenog dela advaita vedante u kome je pojam atman (zamenica 'sebe', u značenju Sopstva ili Jastva) preveden kao duša da bi tekst bio prilagođen razumevanju nezavisno od terminologije indijske filozofije.

(1.10.2016)

 

Adi Šankara: Vivekaćudamani - Savršenstvo prepoznavanja duše

Najveće delo o prirodi duše i putu njenog prepoznavanja dok smo otelovljeni na ovom svetu.

Ovaj prevod je prilagođen razumevanju duše, drevnom slovenskom znanju o božanskoj suštini čovekovoj, koje je vremenom degradirano u vedsko znanje. Ovaj prevod je inače veran originalu, samo je pojam atman prilagođen razumevanju svesti duše i nije ostavljen u apstraktnom značenju, koji asocira na neku „indijsku filozofiju“, umesto da jasno otkriva ono što znači. Na taj način je tekst približen boljem razumevanju drevnog slovenskog znanja o božanskoj suštini čovekovoj, o duši, koje je vremenom i indijskoj varijanti degradirano u vedsko znanje.

 

 

 

 

 

Dr Michael Newton: Putovanje duša   naručivanje knjige

Dr Michael Newton: Sudbina duša   naručivanje knjige

 

 

Dr Michael Newton - intervju (prevedeno)

 

Sve o dušama i reinkarnaciji, životu i smrti, na osnovu sećanja iz hipnotičke regresije, istinitih priča učesnika sa seansi hipnoterapeuta. Smrt je ovde opisana kao buđenje iz sna i iluzije života, gotovo isto kao što je opisano i duhovno probuđenje u advaita vedanti i budizmu.

 

Iako je smrt buđenje od iluzije života, to prirodno dato buđenje ne traje dugo i čovek ponovo zapada u san novog života - osim ako se za života svesno ne probudi i čista, transcendentalna svest postane njegovo trajno svojstvo.

 

U skladu sa izrekom iz Katha upanišade gde Yama, bog smrti, kaže Naćiketasu: "Ako brahmana koji je atman, čovek ne spozna ovde pre raspada tela, utelovljava se u stvorenim svetovima. ...Što je ovde (ovaj svet) to je tamo (drugi, božanski svet); što je tamo, to je ovde. Ko u tome vidi razliku, taj susreće smrt u smrti (preporađa se). …nema ovde nikakve razlike. Ko ovde vidi razliku, taj ide iz smrti u smrt. ...Kada se ovde na zemlji raseku svi čvorovi srca, smrtnik postaje besmrtan - dotle seže učenje " (II-1, 4.10,11,15).

 

Knjiga koja će sasvim sigurno promeniti svačiji pogled na svet, na najbolji mogući način jer će mnogi prepoznati ovde iznete informacije iz sopstvenog iskustva, kao što sam ih ja prepoznao - na osnovu svojih vantelesnih iskustava, susretima sa svojim vodičem (opisano u Predgovoru knjige Sankhya) i preminulima (u napomeni br. 60 knjige Sankhya).

 

 

Sadržaj: Smrt i odlazak; Vratnice duhovnog svijeta; Povratak kući; Premještena duša; Orijentacija; Prijelaz; Smještaj; Naši vodiči; Početnička duša; Duša srednje razine; Napredna duša; Izbor života; Izbor novog tijela; Priprema za polazak; Ponovno rođenje.

 

Video prilog o knjizi - Na rubu znanosti - Putovanje duša

 

Intervju sa saradnikom Michael Newton-a

 

Naučna istraživanja prošlih života  2    3    4    5    6

 

Nezavisna potvrda hipnotičke regresije u prošle živote   download

Pored drugih važnih informacija, ovde se na početku i pri kraju filma (44:45) prikazuje istraživanje sa hipnotičkom regresijom u prošle živote, kao i sposobnost hipnotisanog da vidi iskustvo duše druge umrle osobe (36:45) u Institutu za izučavanje čovekovog mozga (Sankt-Peterburg).

 

 

Ivan Antić: PODSETNIK ZA DUŠU

 

Štampano izdanje knjige "Podsetnik za dušu" možete naručiti na:

http://www.knjizaratrikona.com/knjige/podsetnik-za-dusu-radjanje-duse

 

 

 

 

Sadržaj:

Opšti početak, ili odakle smo - Ispoljavanje svega kroz sedam faza ili razmera - Ispoljavanje svega kroz pet dimenzija - Čovekovo telo kao ishod ispoljavanja svih razmera i dimenzija - Dvostruka priroda božanske emanacije: zaborav i buđenje - Organski život kao osnova čovekovog tela - Čovekovo telo kao osnova ličnosti - Celovita ličnost kao osnova duše - Organski svet kao scena za dramu ličnosti - Ličnost kao oličenje Božanskog - Božansko kao osnova duše - Prisustvo Božanskog kao svedočenje - Mehaničko ispoljavanje neorganskog sveta - Ispoljavanje organskog sveta je osnova za svest - Krug stvaranja: neorganski svet, organski svet i čovek - O inkarnacijama duša pre organskog života na zemlji - Podela duša na mlade, razvijene i visoko razvijene - Duše se pripremaju za ljudski život oblikovanjem sveg ostalog života - Rađanje duše u telu - Početak zaborava - Komunikacija između uma i duše - Zašto je duša uvek dobra - Zašto neki ljudi nisu dobri - Pad duše - suprotna tačka na krugu božanskog ispoljavanja - Neke osobine i problemi mladih duša - Neke osobine i problemi srednje razvijenih duša - Neke osobine i problemi visoko razvijenih duša - Neka zapažanja o mladim, srednje i visoko razvijenim dušama - Uobičajeni problemi Donosilaca svetlosti - Planete uslovljavaju organski svet - Duša i karma - Duša i nauka - Duša i religija - Tri vrste rada: fizički, umni i nameravanje - Rad na sebi - Čovekovo svedočenje o prisustvu Božanskog

 

 

 

Opomnik za duso - Izdanje na slovenačkom jeziku

Podsjetnik za dušu - Izdanje na hrvatskom jeziku

Reminder for the soul - Izdanje na engleskom jeziku

 

 

 

*****************************************************************

 

Jane Roberts

Seth govori - Večne vrednosti duše

 

NARUČIVANJE KNJIGE

 

Najkompletniji i najtačniji izveštaj o duši, prirodi svesti i života uopšte, dat iz prve ruke, od same visoko razvijene duše koja je sebe uslovno nazvala Seth (ime nema nikakve verske ni mitološke konotacije).

Tekst je ova visoko razvijena duša izdiktirala preko medija Jane Roberts još 1971. godine, davno pre savremenih istraživanja o duši putem hipnotičke regresije, i pokazuje koliko su takva istraživanja tačna. 

Knjigu treba čitati polako i pažljivo jer priroda kazivanja visoko razvijenih duša je izuzetno precizna i nema ničeg suvišnog, samo priče radi.

 

Na strani 118. jedan primer, pored mnogih drugih, vezan je za moje lično iskustvo.

Na strani 118. Seth govori o naprednim dušama koje za života pomažu drugim dušama prilikom prelaska na onaj svet (tkz. "smrt"). Kada mi je otac umirao od raka kostiju, ležao je zajedno sa mnom u sobi gde smo spavali. Umro je noću a ja sam te noći spontano izašao u astral i video ga kako zbunjen tumara po stanu i ne razume šta mu se događa. Govorio sam mu da je izašao iz tela i da je sve u redu, da život ide dalje i da bude svestan sebe. Nakon toga se dogodilo nešto lepo u vezi svetlosti čega se ne sećam, tj. mojoj tadašnjoj svesti nije bilo dato da se seća jer mi to tada nije bilo potrebno, ali Seth je prirodu tog događaja lepo objasnio. Kao i mnoge druge detalje.

 

Okosnica sveg njegovog kazivanja jeste da su duše svesni kreatori sve naše stvarnosti, i fizičke i metafizičke. Dok smo skučeni u egu i telu toga nismo svesni, ali duše su svest koja kreira sve, sve oblike, od samog tela kojeg nosi kao što mi nosimo odeću, do celokupne životne realnosti.

 

 

*****************************************************************

NAUČNA ISTRAŽIVANJA DUŠE

Dobar pregled dokaza i svedočanstava o postojanju duše sa kojima se nauka suočava.

 

 

Naša duša planira životne izazove pre rođenja

Robert Švarc: Plan vaše duše

 

 

Čudesni primeri fizičkih intervencija duša na živote ljudi:

 

Spasavanje dece od bombe - Cokevill, Wyoming, 1986.

Gozba sa vodičem

Materijalizacija duše-vodiča pri spasavanju

Materijalizacija vodiča pri spasavanju

Grupna materijalizacija u akciji spasavanja

Materijalizacija spasioca - samo se pojave i nestanu

Duša spasava svoje telo fizičkom intervencijom

Duša isceljuje svoje telo, samo je treba lepo zamoliti

Duša pokojnika preko snova najavljuje rođenje nove duše

Pomoć oca

Dve intervencije duša

Klasična poseta s onoga sveta

Odgovor na ljubav stiže uvek

Dobar predosećaj zrele duše

Pomoć za hitnu pomoć

Duša vidi i zatvorenih očiju

Kontakt duše sa detetom, planovi i strategije rađanja

Spasavanje vatrogasca

Srodne duše

Pokojni deda čuva unuče

Pomoć vodiča preko telefona

Pomoć pokojnika živima preko psa

Uputstvo za spasavanje preko sna

Vodič glumi sveca da bi pomogao - ili velika duša pomaže po pozivu

Režiranje svih događaja od strane duše pri spasavanju

Javljanje duše pokojnika živima pomoću fizičkih događaja

Duša greje telo da se ne smrzne

Dovoljan je samo jedan glas

Usvajanje

Spasioci

Tamo i natrag sa porukom

Precizno navođenje

I duše životinja vide sve

Materijalizacija prve pomoći

 

 

Klasično delo koje objašnjava delovanja duša i vodiča na fizički život čovekov:

Charles W Leadbeater: Nevidljivi pomagači

Radi boljeg razumevanja treba pročitati i opise viših svetova:

Charles W Leadbeater: Astralna razina

Charles W Leadbeater: Devahanska razina

 

 

 

S.N.Lazarev - Seminar u Varšavi 21.01.2012

Jedan od najboljih uvida u odnos duše i uma

 

Nikodim Agiorit - Nevidljiva Borba

Delo koje i pored crkvene ideologije detaljno govori o čovekovom odnosu prema duši

 

Ava Varsanufije - Duhovno rukovođenje 

Rukovođenje s kojim se duša budi i čuva

 

Knjiga mističkih poglavlja

Duhovne pouke pustinjačkih otaca i drugih ranohrišćanskih kontemplativaca o osvešćenju duše dok je u telu

 

Sufijski put ljubavi
Rumijeva duhovna učenja o duši i odnosu prema duši

 

 

Raymond Moody: Život poslije života

Prvo istraživanje o iskustvima iza ovog života ljudi koji su doživeli kliničku smrt, koja se potpuno slažu sa iskustvima iz hipnotičke regresije M. Njutna

Raymond Moody: Svetlost s onu stranu života

Nastavak istraživanja života posle života

 

 

Anita Moorjani - smrt je buđenje

 

Anita Moorjani u Sedoni - Iskustvo bliske smrti 

Iskustvo prosvetljenja tokom kliničke smrti

 

 

Gregg Braden - Osećaji, energija i svest za kreiranje stvarnosti i samoizlečenje

Opis kako naše Srce tj. duša utiče na elektromagnetsko polje koje kreira fizičku stvarnost

 

 

Duše su nosioci kreativnog dizajna prirode

Biljke

Pored ljudskog i životinjskog sveta, svet biljaka je još bolji pokazatelj delovanja svesti u prirodi i da je sve delo svesnog dizajna. Sibirski ovas koji sam sebe zašrafljuje u zemlju (mora da požuri, kratko mu je proleće) o tome najlepše svedoči. Duše dizajniraju sve ostale oblike života u prirodi u periodu kada nisu inkarnirane.

 

 

*******************************************************

 

Iako judeo-hrišćanstvo uči da ne postoji reinkarnacija, prema crkvenim dogmatičarima, i nekim svetim ocima rane hrišćanske crkve, duša nastavlja da uči i nakon smrti tela. Nema nikakvog razloga zašto ne bi nastavila da uči u novom životu i na ovom svetu, ne samo na "onom". Nema apsolutno ničeg negativnog u pogledu reinkarnacije, to je pozitivan, logičan i prirodan pogled na život i razvoj svesti kroz iskustvo uzročnosti i svrhovitosti.

 

Onaj ko ne veruje u reinkarnaciju, ne veruje ni u dušu, jer, po njegovoj logici duša nije postojala pre rođenja, i ne može postojati ni posle smrti tela. To je materijalistički stav. U smrtnom telu ne može nastati besmrtna duša. Ako je duša postojala pre rođenja postojaće i nakon umiranja tela, i to se zove inkarnacija. I ne postoji nijedan logičan ni duhovan razlog zašto se inkarnacija ne bi ponavljala, kao reinkarnacija. Uostalom, očigledno je da jedan život nije dovoljan da duša stekne božansku zrelost, mnogi ljudi žive monotonim i skromnim životima, a mnogi i umiru mladi. Priroda i sadržajnost života i iskustava svakoga od nas pokazuju da njegova uzročnost ne može biti ograničena samo na ovaj jedan život. Složenost i svrsishodnost biološkog života suviše su veliki da bi služili samo jednom životu sačinjenom od prehrane, spavanja, rada i umiranja. Da se duša rađa samo jednom, i životne zrelosti svih ljudi bile bi istovetne. Međutim, postoji raznolikost ljudskih iskustava koje pokazuju različit stepen zrelosti duša u različitim inkarnacijama. Sve ukazuje na širi kontekst, na višu perspektivu u kojoj je ljudski život u fizičkom telu samo jedna epizoda i deo dužeg procesa.

 

Ako bi neki đavo hteo da zarobi ljudsku svest, onda bi upravo uveo takvo verovanje: da ne postoji reinkarnacija. Time bi svest duše zatvorio u samo jedan život bez perspektive, i tako joj razvio strah i mentalitet roba.

 

Nažalost, na takvom mentalitetu se zasnivaju sve judeo-hrišćanske institucije.

 

Crkva je zabranila verovanje u reinkarnaciju zato što je to povezano sa principom karme, vernici bi tada odgovornost za svoje spasenje tražili u sebi i svojim postupcima i tako bi se izgubio neprikosnoveni autoritet crkve, a taj autoritet crkva sama sebi daje tvrdeći da je spasenje moguće samo kroz njenu institucionalizovanu dogmu. Time bi se takođe srušila i temeljna dogma crkve da su ljudi iskonski grešni, samo zato što su ljudi, a ne zato što su nešto loše učinili. Dogma o iskonskom grehu celog čovečanstva je zapravo program za kontrolu uma putem usađivanja krivice, straha i mentaliteta roba.

 

Učitelji izvornog, ranog (pre crkvenog) hrišćanstva su poučavali da je rođenje u fizičkom svetu silazak duha u materiju, a da je smrt u fizičkom telu rođenje u duhovnom svetu - proces ponovnog rađanja (Jevanđelje po Jovanu, 3:3,5), povratak čoveka u izvorno stanje - 'status quo pre fizičkog rođenja'.

 

(Postoji i verovanje da razlog crkvene zabrane verovanja u reinkarnaciju ima drugi aspekt, a to je da se izbegne situacija koja postoji u Indiji, gde ljudi žive u bedi večito se nadajući boljem životu u budućnosti. S uverenjem da je ovaj život jedini ljudi su više motivisani da rade i stvaraju bolje uslove. To nije tačno i zasniva se na pogrešnom tumačenju reinkarnacije. Upravo je vera u reinkarnaciju vezana za karmu, odnosno rad i rezultate rada, za odgovornost prema svojim postupcima ovde i sada, jer će se neodgovornost odraziti i na budućnost, ponavljaće se sve dok se ne promenimo. S druge strane, verovanje da je ovaj život jedini potpuno odvaja čoveka od svoje odgovornosti i sve svodi na strah i zavisnost od višeg autoriteta koji daje i kontroliše život, a crkva je davno postala ne samo posrednik, već i sam taj autoritet.)

 

Duše, zapravo, imaju jedan život, ali taj se život sastoji iz mnogo inkarnacija, isto kao što se zemaljski život sastoji iz mnogih dana i noći, spavanja i buđenja. Naš ovozemaljski život je mikrokosmičko oličenje mnogo većeg života duše.

 

Duša se čovekova ne inkarnira cela i toliko je velika da sve što doživi inkarnirani deo, najveće stradanje i patnju u telu, samo je nalik na san i mali košmar koji ne može da ošteti dušu. Zato tako lako stradaju nevini i mladi. Mnoge duše i ne planiraju da ostanu dugo u životu, već samo onoliko koliko im je potrebno da ostvare neko iskustvo. To je za dušu isto kao za nas ovde kada sanjamo da nam se nešto strašno dogodilo u snu, a kada se probudimo ne znači nam ništa jer znamo da je to bio samo san. Još je u Bhagavad Giti rečeno da se duša niti rađa niti umire, da niko ne ubija niti biva ubijen. Iako je slobodna od istinskog stradanja, duša ima proces rasta i sazrevanja koji se uspešno razvija samo u dobroti, ispravnosti i podršci životu.

 

Buđenje duše je u ovoj knjizi posvedočeno kao vaskrsenje ili povratak Božanskom Izvoru. Tada više nema preporađanja. Reinkarnacija, dakle, nije bezlično preporađanje i večno vraćanje istog, već svrsishodan rast ka ostvarenju u Božanskom. To konačno ostvarenje postiže se ovde i sada, jer je fizički svet suma svih ostalih viših svetova, podloga njihovog ostvarenja, i jer je ovaj život mikrokosmos svih ostalih života.

 

Tek nakon svedočenja iznetih u ovoj knjizi (Dr Michael Newton: Putovanje duša), da je fizički život samo tvrdi san u koji namerno i svrsishodno zapadaju duše, dok svojim većim delom (sa preko 50% svoje energije) ostaju u trenscendentalnom Božanskom svetu, postaju jasniji mnogi iskazi o duhovnom probuđenju kao što su od Ramane Maharšija, da oslobođena duša (điva mukta) spoznaje da nije ni rođena, niti umire, da je za nju život u telu drama koju igra kao glumac; Nisargadate da smo mi to Božansko koje zamišljamo spolja; Adi Šankare o svetu kao snu i iluziji; Gaudapade da nema razlike između jave i sna i da je naše Sopstvo (atman) iznad svih stanja; Buddhe da se jedino treba probuditi i ništa drugo.

 

Pre rođenja u telu i nakon napuštanja tela naša duša je u daleko višem stanju svesti nego sada, tj. tada je u svesti o sebi. Samo je ovde u zaboravu.
Dok smo u telu, mi smo zapravo najmrtviji što ćemo ikada biti. Ovaj život je najmrtvije stanje u kojem možemo ikada da budemo. Kolika je mera iluzije koju nam um stvara na ovom svetu vidi se po tome koliko se ljudi plaše smrti i pitaju se da li će postojati nakon smrti.

 

Zato postoji nauka Patanjđalijeve i budističke meditacije kojom se objektivno i svesno ustanovljava smisao i svrha sveg zbivanja tela, osećaja i uma. Objektivnim osvešćenjem svih zbivanja mi ih ostvarujemo u smislu i tako ih se oslobađamo (na tome počiva i princip ho'o ponopono). Koliko ih bolje osvestimo za života, toliko smo spremniji za smrt - a samo onoliko koliko smo spremni za smrt, toliko smo spremni za život. Meditacijom mi sami činimo ono na šta bi nas priroda naterala na silu, i tokom života i nakon smrti. Zato se kaže da je probuđenje meditacijom put oslobađanja od patnje. Život se sastoji samo u tome da sami i svesno učinimo sve što treba, da nas smrt ne bi naterala na to.
 

 

Osho: Smrt - najveća izmišljotina (možda najbolji opis istorodnosti iskustva meditacije, buđenja i umiranja)

 

Mi se u suštini ne rađamo niti umiremo, naše duše su sve vreme "gore" u Božanskom svetu. Ovaj život, koji nam izgleda odvojen od Božanskog, samo je naš tvrdi san, polje Matriksa u kome učimo o svim mogućnostima izražavanja i doživljavanja. Ne sećamo se sebe zato da bismo ga potpuno doživeli. Kada ga potpuno objektivno doživimo onda se sećamo sebe i vidimo da smo nerođeni i nedotaknuti ni sa čim od ovog sveta, isto kao kada se budimo iz sna i nismo više dotaknuti sadržajima koje smo sanjali. To stanje istinske budnosti i samospoznaje duše opisano je u svim pravim delima o duhovnom probuđenju, kao što su Bhagavad Gita i Upanišade, o njemu svedoče svi istinski prosvetljeni.

 

Kada u ovom svetu zapadnemo u san, odlazimo na kratko u astralni svet koji automatski projektuje sadržaje našeg nesvesnog da bismo ga osvestili.

 

Kada naša duša u Božanskom svetu zapadne u san, odmah se nađemo u fizičkom svetu ("rađamo" se u telu kao čovek) koji automatski projektuje okolnosti (karman) koje svojim sadržajem ukazuju duši na odgovornost za svest o sebi kao Božanskom Duhu.

 

Potpuno isto kao što um u snu projektuje svoje sadržaje i mi se identifikujemo sa njima kao da su stvarni, iako nisu ništa drugo do snovi, tako i duša pre inkarnacije projektuje život koji će da proživi u telu i zatim se rađa u njemu i doživljava taj život kao da je stvaran, iako nije ništa drugo do san.

 

Kao što u snu možemo da se probudimo i imamo lucidni san ili projekciju astralnog tela, tako možemo da se probudimo i na javi, da celu egzistenciju vidimo kao san i svoju besmrtnu suštinu. To je svrha meditacije.

 

Um je tokom našeg života uvek sa nekim sadržajem, izuzev dubokog sna bez snova. Nešto je uvek tu. Neka misao se kreće, neka strast se kreće, neka želja, neko sećanje, neka buduća zamisao, neka reč, nešto se kreće. Svo to kretanje je od prakrti, prirode, to ona samu sebe osmišljava pod privlačnim dejstvom Duha u nama. Sve misli su od prakrti, nisu naše. Mi ih samo koristimo i identifikujemo se sa njima. To se nastavlja neprekidno tokom našeg života u telu. Samo kada čvrsto zaspite, u dubokom snu, sadržaji prestaju. Um iščezava, a vi ste u sebi bez ikakvog sadržaja.
Ovo treba zapamtiti jer će takvo biti takođe stanje samadhija, samo s jednom razlikom: vi ćete biti svesni. U dubokom snu, vi ste nesvesni, um odlazi potpuno u nepostojanje. Vi ste sami, ostali ste sami - nema misli, samo vaše biće. Ali niste svesni. Um nije tu da vam smeta, ali vi niste svesni, budni.
Inače spavanje može biti prosvetljenje. Besadržajna svest je tu, ali svesnost nije aktuelna, budna. Ona je skrivena - baš kao seme. U samadhiju seme je niklo, svest postaje aktuelna, budna. Kada je svesnost aktuelna i budna a nema sadržaja, to je cilj. Spavanje sa svešću je cilj. Drugim rečima: budnost za vreme sna koji sačinjava ovaj svet. To je svrha inkarnacija duša. Izvan rođenja u telu, između inkarnacija, duše su u svom autentičnom stanju (svarupa - vidi Joga sutre 1.3). Rađaju se u ovaj svet iluzije individualnosti i odvojenosti da bi se ovde probudile za ono što uvek jesu. Na taj način Božansko, čije su duše samo emanacije, postaje aktuelno u svim planovima svoga postojanja. Zato je u našem životu pojava lucidnih snova ili vantelesnih iskustava vrlo važna kao obuka na tom putu buđenja. Zapravo iskustva buđenja u snu se sama prva pojavljuju kao posledica ispravne meditacije.

 

Biti u fizičkom svetu budan kao u lucidnom snu, početak je velikog buđenja duše.

 

Na ovom iskustvu nastalo je čuveno pitanje Čuang Cea: 'Da li sam ja čovek koji sanja da je leptir, ili sam leptir koji sanja da je čovek?'

 

Slično je uvideo i sufi mistik El Gazali: "Ljudi na ovom svetu spavaju, a kada umru, probude se."

Ipak, ne bude se trajno ni tada, iako za kratko vide "jasno svetlo" svoje prave Božanske suštine. Snaga utisaka iz fizičkih života vuče ih natrag u dalja iskustva i nove inkarnacije. Svaka duša ima seriju inkarnacija, dužu ili kraću, pre nego što sebe spozna za vreme fizičkog života i tako se oslobodi potrebe za novim inkarnacijama.

Ta potreba se završava spoznajom prave prirode svega ili pra-krti, da je ona pra-datost (univerzalno polje, kvantni hologram), bezvremena suma svega što uopšte može da bude, što je bilo i što će biti, sve se samo ispoljava iz te pra-datosti, što znači da je sve već postojalo u njoj, ništa novo ne nastaje. Samo naš um, uhvaćen u snoliku iluziju vremena, doživljava to ispoljavanje kao pojedinačno u linearnom vremenskom sledu. Sam takav um izaziva to pojavljivanje. Zato vidimo trodimenzionalni svet i kao da se sve odvija tokom vremena. Stvar je u probuđenju. Samo u snu postoji vreme, iluzija odvojenosti, i nekog procesa postizanja bezvremenog jedinstva. Mi smo uvek već u njemu, ali sanjamo da nismo, da smo odvojene fizičke individue, da se stvari pojavljuju kao nove i pojedinačno u našem iskustvu. Iz perspektive duše ni naše pojedinačno fizičko rođenje nikada se nije ni dogodilo, samo je naša svest ušla u iluziju vremena. Zato i naše buđenje ili prosvetljenje nastaje samo onda kada se probudimo od iluzije vremena, kada vidimo celu prakrti kao prakrti, kao jednovremeno ili bezvremeno Jedno, a sebe kao svesnog subjekta ili svedoka svega, purušu, zbog koga se sve to i zbiva: radi diferencijacije svesti i/ili buđenja. Svekoliko postojanje postoji samo zbog buđenja.

 

Probuđene duše koje su završile svoja iskustva sa inkarniranjem postaju duhovni vodiči mlađim dušama. Njih pogrešno nazivaju "anđelima čuvarima". Duše se samo uslovno mogu deliti na stare i mlade, ta podela nije realna. One su sve bezvremeno Jedno u Božanskom, a osobine starih tj. iskusnih i mladih, tj. neiskusnih odnose se samo na njihova životna iskustva u inkarnacijama. 'Mlade' su samo one koje su tek počele svoju seriju inkarnacija, a 'stare' one koje je završavaju.

 

U procesu umiranja mi prolazimo kroz iste stupnjeve koji se doživljavaju pri višim stanjima meditacije. Već je Plutarh govorio: "U trenutku smrti duh doživljava isto što i oni koji su inicirani u velike misterije."

 

Na tome se zasniva iskustvo mistika koji kažu da umreti za života jedini je način da se spozna Bog.

 

Kada se oslobodi tela, duša doživljava teško razočarenje što za života u telu nije spoznala svoju pravu, Božansku prirodu.

Prva prava svest o sebi, koju duša doživljava kada napusti telo, dovodi je do oproštaja svakome i svemu što je učinjeno za života.

To je takođe razlog teškog kajanja za sva dela i nedela koja je počinila u neznanju svoje prave prirode, dok je bila opčinjena telom i s njime uslovljenim umom.

To kajanje je razlog zašto uvek sama odlučuje da se ponovo inkarnira u telu da bi svoje greške ispravila.

To će činiti sve dok ne razvije takvu svest o sebi da može da je ima i dok je u najžešćoj drami života u telu, dok ne postigne potpunu nezavisnost od tela i uma dok je u telu i umu - dok ne zadrži svest o svojoj Božanskoj prirodi i dok je prividno najviše odvojena od svoje Božanske prirode. Tada će ciklus njenih inkarnacija biti dovršen i ispunjen, jer tada će kroz sebe i svoju svest sprovesti stvarnost Božanskog prisustva u svemu.

To je svrha njenih inkarnacija.

 

Koliko je duša nesvesna sebe, toliko je u fizičkom svetu; fizički svet postoji zbog te nesvesnosti kao što astralni postoji zbog naše vezanosti za sadržaje snova. Naši svakodnevni snovi nam pokazuju u malome ono što se zbiva u velikom planu duše: koliko smo identifikovani sa sadržajem sna, toliko smo u snu. Koliko je duša svesna sebe (kao transcendentalnog Sopstva) toliko fizički svet za nju nestaje i samo Božansko ostaje kao ona sáma.

 

Fizički svet je opredmećena ili materijalizovana nesvesnost. On je potreban kao podloga za projekciju slike, ideje ili namere Božanskog da se izrazi kao individualna duša.

 

San ovog fizičkog sveta je samo veći i tvrđi od naših malih svakodnevnih snova. Takođe zbog svoje inertne prirode fizički svet ima i svojstvo da bude zajednički činilac više duša, ne samo individualno područje kao naši astralni snovi. Učenje duša ne može da bude samo individualno, već i uzajamno. Zato se "rađaju" u zajedničkom svetu. Fizički svet je kolektivni san duša.

 

 

I to je cela priča koja se krije iza svih aluzija o čovekovoj besmrtnosti, duhovnosti, duhovnom probuđenju, vaskrsenju ili prosvetljenju.

 

Sve drugo je samo još jedan san u snu.

 

 

 

Meher Baba: BOG GOVORI

O životu duše kroz inkarnacije po učenju sufijskog misticizma.

 

Mala dopuna uz knjigu: Iz perspektive Božanskog cela emanacija kosmosa i individualnih duša i njihova evolucija, u vidu mineralnog, biljnog, životinjskog i ljudskog iskustva, ne događa se u vremenu niti u prostoru. Sve je to trenutni čin imaginacije Božanskog. Sve duše su Jedno u Božanskom. Zato su svi aspekti iskustava svesti duša već ujedno prisutni svuda oko nas i u nama kao mineralni, biljni, životinjski i ljudski oblici bivstvovanja. Svi svetovi nastaju u imaginarnom trenutku. U sadašnjem trenutku. Iluzija individualnih duša je da se njihovo postojanje odvija tokom vremena i eona reinkarnacija. Ta projekcija vremena je zapravo san. Tako izgleda iz perspektive čovekovog uma. Iz perspektive Božanskog to je trenutni čin, imaginarni čin, koji se stoga nikada objektivno nije ni dogodio. Bezvremeno Božansko jedinstvo jedina je stvarnost, a sve drugo je iluzija. Zato što je to tako, buđenje je uvek moguće, i ništa drugo osim probuđenja nije moguće niti je potrebno.

 

*************************

 

O sumnjama i sukobima duše sa nevoljama u životu

 

*************************

 

O položaju duše u religijama

 

Budizam

 

Izvorno Budino učenje, zapisano u pali kanonu, predstavlja najčistije svedočenje samospoznaje duše na ovom svetu.

To je učenje da telo, osećaji, stanja uma i misli nisu naše trajno niti suštinsko svojstvo.

To isto spoznaje duša nakon oslobađanja od tela.

Kada to spozna za života u telu, onda je čovek prosvetljen ili probuđen.

Tada, kao duša, vidi da nije ni bio rođen, niti može umreti.

 

Da bi se to najčistije svedočenje o pravoj prirodi ljudske duše sakrilo, učinjen je veliki napor da se Budino učenje iskrivi i prikaže kao "religija bez duše". Taj posao su odradili masonski prevodioci budističkih tekstova na zapadne jezike. Buda nije govorio o duši kao našem trajnom svojstvu jer bi tako postigao suprotan efekat, kada se tako nešto kaže neprosvetljenom umu, on onda informaciju o tome zameni sa spoznajom toga, i od toga napravi religiju ili dogmu. U Budino vreme u Indiji postojalo je mnoštvo učenja o čovekovoj duši, od materijalističkog do animističkog, i razumljivo je da je on morao sve te besmislice da negira kada bi ga pitali o tome. S druge strane, ni samoj duši nije potrebno da sebe ubeđuje u ono što jeste. Buda je samo govorio o buđenju i praksi probuđenja. I ni o čemu drugom. Ta se praksa odvija samo osvešćenjem, odnosno razlikovanjem čiste svesti od svega što ona nije. Govorio je da ni u čemu nema nikakvog trajnog svojstva, što danas govore i fizičari, ali time nije ukazivao na ništavilo, već na pravu prirodu postojanja i, indirektno, na svest koja to spoznaje a koja mora biti nezavisna i objektivna naspram svega toga što spoznaje. On je jasno govorio i protiv ništavila i protiv eternalizma bilo kakve supstancijalnosti. On je govorio o srednjem putu, tj. putu iz središta, putu pročišćenja od svih stavova i gledišta, putu probuđenja. On je govorio samo o objektivnoj svesti i praksi za njeno učvršćivanje.

Takvu nezavisnost i objektivnost naspram celokupnog postojanja ima samo duša čovekova.

Takođe samo od nje potiče princip svesti.

 

 

Advaita vedanta

 

Pored Bude i Adi Šankara, utemeljivač advaita vedante, jasno govori samo o duši i njenom razlikovanju - posebno u delima Samospoznaja (Atmabodha) i "Dragulj razlikovanja" (Vivekaćudamani). Ta su dela neophodna svakome ko želi da spozna sebe - svoju dušu. Advatia vednata je u suštini budističko učenje ali sa većim naglaskom na opisima cilja, dok je Budino učenje pre svega usmereno na praksu za dostizanje cilja. To je bitna razlika koja je dovela do toga da se ova dva učenja smatraju različitim. Razlikuje ih jedino uslovljeni um. Advaita vedanta više ugađa svojstvima uma da projektuje svoje sadržaje i da te projekcije drži za stvarna postignuća. (Taj problem je detaljno obrazložio Džidu Krišmamurti u delu "Duh i sloboda" The First and Last Freedom, Grafos, Beograd, 1987. - bolji naziv bio bi "Um i sloboda"). Budizam to ne dozvoljava u korenu. Zato niko ne može da bude budista, može da bude samo probuđen i da kao takav svedoči o istinitosti Budinog učenja. Ali svako može da bude vedantinac kao pripadnik reda i da filozofira o vedanti iako nije probuđen.

Najveća vrednost advaita vedante je u tome što je dušu definitivno i ispravno identifikovala kao svest o sebi ili Sopstvo - atman, i da je taj atman individualni izraz brahmana (Apsoluta).

 

I budizam i advaita vedanta potpuno se oslanjaju na još starije učenje Sankhye i Patanjđalijeve yoge.

Sankhya je najizvornija i najobjektivnija nauka o duši na ovoj planeti.

 

 

 

Hrišćanstvo

 

Pre nastanka hrišćanske crkve postojale su drevne škole ezoterijskog znanja koje su detaljno učile o duši, njenoj prirodi i uslovljenosti u telu, kao i praksi oslobođenja duše putem samospoznaje (Gnoze). One su se prostirale od Egipta do Indije. Jedan aspekt njihovog učenja je da postoje negativne sile koje uslovljavaju čovekov život na ovom svetu dok je u telu, nazivali su ih Arhonti. Oni su vladari sveta i vladaju i danas preko svojih ljudi koji su posebno genetski modifikovani da im služe. To je sva nekadašnja i današnja aristokratija koja je vlasnik svih korporacija preko kojih vladaju svetom. U rimsko doba oni su vladali Rimom. Da bi zaustavili istinsko učenje o čovekovoj duši i njenoj samospoznaji oni su iskoristili delovanje jednog od velikih posvećenika tog doba, koji je poznat pod lažnim imenom Isus, i neke njegove reči iskoristili za stvaranje hrišćanske crkve. "Propoved na gori" kao i neke njegove reči koje nisu falsifikat, posebno u "Tominom jevanđelju" predstavljaju najveće istine o duši na ovom svetu. Ali i njih je teško razumeti jer su izvađene iz konteksta šireg rada na sebi. Iako malobrojne, bile su dovoljne mnogim ljudima da ih uteše, upute, podsete i osnaže na duševnost u ovom svetu kojim vladaju bezdušni. Sve ostalo vladari su u Bibliji kakvu danas imamo falsifikovali i izokrenuli tako da odgovara njihovim ciljevima: da se konkretna samospoznaja duše spreči podaničkim mentalitetom grešnika, večitim "verovanjem" projektovanim u jevrejskog Boga i autoritet crkvene institucije. Živu istinu o kojoj je svedočio Isus pretvorili su u religiju, koja čak otvoreno govori ljudima da su robovi. I ljudi su to prihvatili. Ne svi i ne odmah. Svi koji su prozreli prevaru masovno su ubijani i proganjani  kao "jeretici". Neki su se kasnije odvojili kao Pravoslavna crkva i uspeli da sačuvaju nešto od izvornog Hristovog učenja o duši, ali to je pre svega zahvaljujući urođenoj slovenskoj duševnosti, a ne samom crkvenom učenju. Zapravo u samom pravoslavlju je očigledan antagonizam između crkvene dogme, koje se slepo drže, i istinske duševnosti koja izbija iz samih pravoslavnih ljudi koji su uprkos svemu uspeli da nešto shvate o pravom učenju Isusovom zahvaljujući pravim podvižnicima.

 

Znanje starih škola o duši održalo se delimično u onome što je poznato kao "ezoterično hrišćanstvo".

Nešto od toga uspeo je da nam prenese i sačuva G. I. Gurđijev.

 

 

 

 

Ostale religije

 

Ostale religije se uopšte ne bave ljudskom dušom, otkrivanjem njene prave prirode i pročišćenjem njenog prisustva.

Takozvane "etičke religije" - islam i judaizam - u potpunosti su usmerene na kontrolu uma i tela, a ne na oslobađanje duše. Pri tome kontrola uma služi samo za porobljavanje duše dok je u telu, dok je duhovnost samo verbalna i ritualna. U suštini, gde god preovlađuju ritualizam, fanatizam i isključivost, tu je duševnost potisnuta.

Etičke religije, judaizam, islam i delimično hrišćanski fundamentalizam, namenjene su pre svega kulturi ponašanja i svesti o telu. To je najniži oblik religioznosti i spada u osnovno vaspitanje ljudi na ovom svetu. U njima je detaljno propisano sve što čovek mora da radi svakoga dana i celoga života, od odevanja i ishrane do toga kako će da misli o svim opštim pitanjima i svetu, životu i kosmosu. Bez toga nezreli ljudi su izgubljeni i razuzdani. Zato su te religije stroge prema svojim vernicima, za njihove nevernike i otpadnike sledi smrtna kazna ili proterivanje iz društva. Stoga se pre može reći da imaju doživotne robove sa programiranim umovima, a ne vernike. Morale su da budu stroge jer su namenjene potpuno nesvesnim i nezrelim narodima. Te religije su stoga imale svoje veliko opravdanje u ranijim vremenima i imaju ga delimično danas, ali vremenom i sazrevanjem kolektivne svesti, kulture i obrazovanja one postaju sve manje potrebne i čak činilac ograničavanja razvoja civilizacije. Otuda danas postoji sukob civilizacija zasnovan na sukobu ovih religija koje život ograničavaju i vuku unazad sa savremenom civilizacijom koja teži sve većim slobodama i svesnošću ljudi.

 

Ostale religije su uglavnom animističke, što znači da ili uopšte nemaju dušu za sadržaj ili je degradiraju na animalnu prirodu.

Kod takvih naroda je prisutno verovanje da duša nakon smrti odlazi u svet životinja i demona.

 

 

 

 

 

 

*************************

 

O položaju duše na ovom svetu i u Novom dobu

 

Jedan od najčešćih uzroka sukoba i nerazumevanja ljudi jeste različita egzistencijalna zrelost njihovih duša.

Ali postoji još jedan dublji problem. On počiva na samoj transcendentalnoj prirodi ljudske duše.

Ona je božanskog ishoda i zato je takoreći instinktivno svesna da je ovaj svet samo san (maya, iluzija). Može da uživa u njemu ako je lep, ali ne može nikad ozbiljno da ga shvati. Zato su svi duševni ljudi uvek pozitivni, pomalo detinjasti i razigrani, uvek puni oproštaja i ljubavi jer su u svojoj suštini viši i širi od svega što se dešava na ovom svetu. Potpuno prosvetljeni uvek postaju potpuno nevezani za telo i ovaj svet. Oni su potpuno spoznali sebe kao transcendentalnu dušu i neposredno vide božansku prisutnost svuda, u samoj egzistenciji. (Najbolji primer za to je najveći svetac novijeg doba Bhagavan Šri Ramana Maharši.).

 

Zato nemaju težnju da usavršavaju ovaj materijalni svet, da razvijaju tehnologiju.

Svet je za njih već savršena božanska tvorevina.

 

Na drugim planetama postoje ljudske zajednice koje znaju sve o kosmosu, ali ne koriste tehnologiju osim minimalno, za putovanja. Razvijaju i održavaju samo svest duše o božanskom ishodu.

 

Međutim, plan postojanja ove planete je malo drugačiji. Zemlja je mesto gde se inkarniraju uglavnom mlade duše da bi učile ceo proces stvaranja kroz rad i karmu, tj. odgovornost za svoje postupke.

Zato je ceo proces kosmičkog stvaranja smešten u energetskim centrima čovekovog tela, u čakrama, kao mikrokosmička replika kosmičkog stvaranja. Stoga čovek sopstvenim osvešćenjem aktivira i aktuelizuje te energetske centre koji predstavljaju i nivoe svesti i samog bivstvovanja, i tako postaje svestan objektivne stvarnosti kroz interakciju sa njom.

Čovek je spona spoljnjeg i unutarnjeg sveta.

U njegovom biću sadržane su sve dimenzije od kojih je univerzum sačinjen. One se u njemu ukrštaju i dolaze do svesti o sebi.

Zato čovek mora da radi paralelno na sebi, u sebi, kao i spolja, da transformiše prirodu u skladu sa sopstvenom transformacijom u božanskom duhu.

 

Da bi se mlada i nezrela duša na ovom svetu naterala da "radi u znoju lica svoga", da transformiše prirodu kroz svoj rad, potrebna je prinuda i prisila, jer ono Božansko u čoveku je suviše jako i čini ga pomalo inertnim za spoljašnji rad.

Zato su, uglavnom na Zapadu, stvorene kulture sa takvom prinudom i prisilom.

Na Istoku su se uglavnom razvijale kulture koje su čuvale i negovale znanje o pravoj prirodi duše.

Ipak je potrebna njihova ravnoteža, da se suština ne izgubi.

Sada se događa njihovo spajanje i prožimanje.

 

Prisustvo duše na ovom svetu takođe je zavisno i od rase. Nije istovetno prisutna u svim narodima i rasama. Zato i postoje različite rase: da bi duše različite zrelosti mogle da se ispolje na materijalnom planu. Stoga ova izjava nije rasistička: ovde samo konstatujemo da postoje različite rase i razlike među njima, i da su one kao takve potrebne, sa svim svojim razlikama. Postoje rase i narodi koji nisu sposobni sebi da naprave ni pristojan dom ni infrastrukturu. Ipak je sposobnost rada i stvaralaštva oduvek bila mera zrelosti na ovom svetu. U beloj rasi, posebno među Slovenima koji su izvor bele rase, inkarniraju se najzrelije duše u najlepšim telima, iako to nije pravilo za sve. Radi se samo o većini slučajeva. Ima vrlo zrelih pojedinaca, zapravo prosvetljenih, najviše u drugim rasama, na Istoku. Otuda detinja prostodušnost koju krasi mentalitet Slovena. Njihova duševnost se posebno ogleda u narodnim igrama, najlepšim na svetu. Ona se, međutim, proteže i na detinjatost u pogledu rada i materijalne kulture uopšte, pa se zato ona posebno ne razvija. Kod drugih tradicionalnih naroda se još daleko manje razvija nego kod Slovena, koji upravo zbog izražene duševnosti pokazuju superiornu inteligenciju i kreativnost u mnogim oblastima, iako ne toliko na kolektivnom koliko na individualnom planu (Nikola Tesla, Nikolaj Kozirjev...). Duša je individualna emanacija Božanskog Apsoluta. To znači da se duševna kreativnost pre svega individualno izražava. Otuda je karakteristika Slovena da imaju najkreativnije individualce dok su kao narod često neorganizovani, čak i za sebe same destruktivni, pre svega zbog naivnosti i nesposobnosti da spreče destrukciju koja im se podmeće, a ne same destruktivnosti kao takve koju zbog svoje duševnosti zapravo i nemaju. S druge strane, narodi koje ne krasi duševnost izrazito su organizovani u životnom uređenju i složni u opstanku. Kada su pokrenuti da stvaraju pod pritiskom kulture prisile i prinude koja vlada na Zapadu, Sloveni postaju najveći stvaraoci. Zato je početak tehnološke revolucije čovečanstva krenuo od njih, od najzapadnijih Slovena, iz Češke. Tu su stvoreni prvi savremeni alati i mašine. Posle su ih preuzeli Bavarci (takođe slovenskog porekla iako to ne znaju zbog lažne istorije) i tako je počelo tehnološko doba.

Ali bez prisile i prinude Sloveni i drugi tradicionalni narodi sporo ili nikako ne menjaju stvari, konzervativni su i zadovoljni sa minimalnim. Zbog svoje duševnosti njima je dovoljna sama egzistencija kakva jeste da bi (se napili i) uživali u njoj.

 

Međutim, zrelost duša na Zapadu se ne manifestuje samo spoznajom sopstvene božanske suštine kao na Istoku, već i stepenom transformacije i razumevanja cele egzistencije, kroz materijalnu kulturu i razvoj. Ta samospoznajuća transformacija, koja zahvata celu prirodu kroz rad i razvoj tehnike, glavni je razlog inkarnacija duša na ovoj planeti. To je opisano u gnostičkim tekstovima kao proces nastavka božanskog stvaranja pomoću ljudi. Ali, kao što rekosmo, duše je potrebno naterati na taj rad. One su malo lenje i bezazlene zbog svog božanskog ishoda koje uvek nekako osećaju i vide u svemu. Treba ih prevarom i batinom isterati iz raja i naterati da "rade zemlju u znoju lica svoga", tj. da transformišu materiju. Da bi je transformisali moraju da nauče ceo proces stvaranja, takozvanu nauku.

 

Prisila i prinuda je stvorena kroz judeo-hrišćansku religiju i kulturu.

 

Zato je ona predvodnik stvaranja savremene civilizacije i tehnike, dok su stari narodi ostali u svojoj tradiciji, i da se pitaju, ostali bi i dalje. Sedeli bi na zemlji još vekovima i raspravljali o religiji. Najveće civilizacije do XX veka bile su Kineska i Indijska, ali one nisu imale judeo-hrišćanstvo (ili "judeo-masone") i zato su XX vek dočekale na taljigama, i u njima bi ostale da Zapad nije promenio stanje i pokrenuo materijalizaciju. Otuda danas postoji sukob. On je najvidljiviji u civilizacijskom sukobu tradicionalnih vrednosti i Novog doba, zatim u sukobu islama i Zapada, katoličke crkve i Pravoslavlja, tačnije slovenskih naroda. Tradicije se čvrsto drže duševnih vrednosti u svemu. Islam se, zahvaljujući sufijskom nasleđu, drži pre svega Božanskog kao najviše vrednosti, bar teoretski i formalno dok se mole Bogu pet puta dnevno, ali, s druge strane, ne mogu da se nateraju ni kanalizaciju sebi da iskopaju niti da poštuju i jedan jedini saobraćajni znak. Slovenski narodi, iako su daleko sposobniji za kreativan rad, tvrdoglavo se drže duševnosti kao jedne jedine norme svih vrednosti na ovome svetu. Zato su oni u sukobu sa nosiocima prinuda i prisila koje se trude da materijalizuju egzistenciju, a to su katolička crkva i zapadne sile predvođene cionističkom Amerikom. Krst, koji je i simbol NATO-a, predstavlja upravo proces materijalizacije i konkretizacije, diferencijacije svesti u materiji.

 

Taj sukob se lako uočava kada jedan katolik prezire pravoslavca zbog opšte materijalne nekulture, ali i obratno, kada pravoslavac zamera katoliku ili protestantu zbog bezdušnog materijalizma i svih nečasnih sredstava i laži pomoću kojih se ovaj služi da ostvari cilj. A ovi se itekako služe lažima jer sva istina je na strani duševnih ljudi. Da bi se sprovela materijalizacija neophodno je služiti se lažima i prevarama, raditi protiv interesa duše, jer sva istina ovog sveta je božanska i duševna.

Ceo njihov plan je neskriven, oni ga otvoreno prikazuju, od masonskog šestara i čekića, njihovog "velikog graditelja", naziva "zidari", njihove heraldike i simbola. Oni su elita kulture i industrijalizacije svakog društva. Sve je to prisutno svuda oko nas (1 - 2 - 3 - 4). To je u temeljima zapadne civilizacije i novog doba.

Iluminati koriste i svojataju sve što se odnosi na objektivno znanje i osvešćenje - od piramide i svevidećeg oka preko svih simbola astroteologije i kosmologije - zato da ih mi ne bi koristili i prepoznali. Prikazuju sve to kao svoju tekovinu, skrivaju i dele na kašičicu da ne bismo prepoznali kao svoju baštinu i suštinu.
Cela njihova istorija i simbolika ispunjena je motivima svesti i buđenja, zato što se na ovom svetu ni o čemu drugome i ne radi nego o tome. Zato oni to kontrolišu na sve načine.

 

 

S druge strane, i same duše u svom sazrevanju na ovom svetu s oduševljenjem su privučene novim, modernim, boljim stvarima, tehnikom i kulturom, elitom, urbanom građanskom sredinom, stvaranjem u svakom pogledu, a posebno u pogledu životnog uređenja i napretka civilizacije. Potreban im je samo podstrek da ne stanu u svom samozadovoljstvu s već učinjenim. Što je duša zrelija i samosvesnija to se više vezuje za prirodu i jednostavnost, za samu egzistenciju koju prepoznaje kao Božansku u svemu, kao najvećeg majstora i graditelja koji već sve čini.

Duševni su uvek dobri, zato ovi moraju da budu zli, da izazivaju zlo. Duša je sama nesposobna da sprovede u delo plan materijalizacije. Da bi iskusila tu svoju suprotnost potrebna joj je ne baš prijatna pomoć "sitnih mučitelja", bezdušnih entiteta koji su po svojoj prirodi materijalni. Neke od najdubljih duševnih osobina i vrednosti ljudi ispoljavaju samo kada im je najteže, kao što takođe u najtežim situacijama pokazuju i sve svoje slabosti. Tako čovek upoznaje sve svoje suprotnosti i mogućnosti. I sve što je bezdušno i zlo na ovom svetu dolazi od njih: od Jezuita, njihovih masona, cionista i Iluminata, vladarskih familija, aristokratije, koji imaju svoj luciferijanski program da nateraju ljude da razvijaju tehniku i ovladaju materijom. Svi oni otvoreno obožavaju Lucifera, a Lucifer je emanacija božanske svesti koja pada u materiju.

 

Pitanje je samo koliko su u svom zlu i opijanju krvlju izgubili ravnotežu i od tog programa skrenuli u ludilo vladanja nad ljudima.

(Možda je trebalo za njih da napišem i poseban "Podsetnik za đavole". I ovaj tekst će biti dovoljan jer čitaju sve što pišem.)

 

Ne treba da nas čudi što oni lako gube ravnotežu i preteruju u zlu jer, prvo, nemaju duševnu zrelost da bi dovoljno objektivno znali šta rade i, drugo, oni su programirani da rade to što rade.

Osim toga, verovatno da ta ravnoteža prinude i pritisaka na ljude s jedne, i slobode s druge strane, zavisi od obeju strana, dakle i od duševne zrelosti ljudi.

 

Same duše su božanskog porekla i nemaju materijalnih interesa, zapravo njihovi interesi su suprotni od materijalizacije. Zato je potrebna negativna sila i prinuda da ljudi sa ljudskim dušama na zemlji ovladaju materijom i svim materijalnim procesima, što se od nedavno naziva "naukom". Taj proces materijalizacije je po svojoj prirodi negativan za ljude sa ljudskom dušom, ali je ipak božanski plan da se on sprovede na Zemlji zato što kada ljudi sa ljudskom dušom jednom ovladaju materijom, onda će sva božanska priroda (koja se sprovodi kroz ljudske duše) biti sjedinjena sa svojom suprotnošću, materijom. Tada će Božansko biti potpuno ostvareno u celom postojanju, na ovom svetu. Kroz čoveka.

 

Taj sukob između ljudi i neljudi danas je na delu u Ukrajini. Nedavno je bio na Balkanu. Po svoj prilici širiće se i dalje dok se većina ljudi na ovom svetu ne navede da ostvare ravnotežu spoljnjeg sveta sa unutarnjom suštinom, da božanski plan uzmu u svoje ruke i kroz svoj rad i odgovornost vanjsku egzistenciju usklade s unutarnjim božanskim prisustvom, svojom duševnošću. Samo tako Božansko postaje prisutno na ovom svetu, postaje ostvarenje molitve: "...neka dođe carstvo tvoje; neka bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu...". Ono dolazi kroz čoveka. Ne pada s neba.

 

Rudolf Štajner nam takođe otkriva detalje borbe između ljudi sa ljudskom dušom i neljudi

 

1802 godine sklopljen je savez između jezuita i masonskih loža, koje su se dotle bavile isključivo okultnim znanjem. Tada je podeljena uloga, jezuitima je pripalo rukovođenje idejnim, duhovnim i religijskim pitanjima, a masonskim organizacijama je pripalo rukovođenje politikom i ekonomijom, kao i vođenje ratova. Okultna oblast je kod njih spala samo na Rozenkrojcere, tj. ono što je od njih ostalo.

Taj savez je trebalo da ojača "Arimansku demonologiju" i materijalizam koji se po svetu širi preko "amerikanizma", protiv ljudske duševnosti koja se razvijala na Istoku Evrope, u slovenskim narodima. Zato jezuiti zajedno sa masonima grade Ameriku i Vašington po svim okultnim luciferijanskim simbolima i standardima.

http://vimeo.com/35368935

 

 

Da bi se sve to bolje razumelo treba pogledati Štajnerovu knjižicu "Arimanska obmana"

 

Ono što Štajner nije razumeo jeste da "Hristov impuls" u razvoju svesti duše na ovom svetu mora da prođe kroz proces materijalizacije. Taj proces nije samo negativan već i pozitivan, on donosi svu materijalnu kulturu i stvaralaštvo bez kojeg bi nam život bio nemoguć, ili vrlo primitivan, kao i samo prisustvo svesti. 

Samo prisustvo duša u materiji kao magnet privlači njenu transupstancijalizaciju i usavršavanje, koje vidimo kao razvoj tehnike i materijalnu kulturu uopšte.

Fizički univerzum je podloga na kojoj se ostvaruju potencijali svih viših dimenzija. Zato su ovde potrebne duše koje u sebi obuhvataju sve dimenzije postojanja da svojim prisustvom ostvare sve njihove potencijale i aspekte, da ih ostvarenjem učine svesnim i na taj način Božanskim.

Na taj način Bog, po Gnosticima, kroz svoje emanacije, ljudske duše, dovršava svoje delo stvaranja.

Proces stvaranja se dovršava i usavršava preko čoveka, tačnije duše čovekove. Ali same duše nemaju materijalnih interesa i u tom procesu silaska u materiju i inkarnacije, koji je za njih negativan proces, potrebna im je pomoć bezdušnih bića, Arhimana ili Arhonta koja su po svojoj prirodi usmerena na materijalno, kao što su duše usmerene na duhovno i Božansko, dakle suprotno. Ovaj za duše negativan proces materijalizacije sprovode negativne sile oličene u judeo-hrišćanstvu i masoneriji. Stoga ako bi se pustilo na volju duševnim ljudima u slovenskim narodima da ostanu kakvi jesu, ne bi se razvijala ni nauka ni tehnika, sve bi ličilo na ono u šta se pretvarala Rusija devetnaestog veka, kada je bila preplavljena jednostranim fanatizmom narodne religioznosti, starovercima i bezbrojnim sektama koje su mrzele sve što je materijalno, a nisu imali od čega da žive.

Ali to što se Slovenima, posebno Rusima, dešava je pre svega nesnalaženje duša u materijalnom svetu, a ne primitivizam. Nesnalažljivost je tipična za duševne ljude koji uvek delaju spontano i prostodušno se zalažu za istinu i žele da pomognu. Mnogi dobri ljudi su na ovom svetu stradali od svoje naivne dobrote (zato narod kaže: predobar n(ij)e dobar). Mora se razumeti razmera i dimenzija u kojoj živimo i njeni zakoni, i biti oprezan. Zato je onaj donosilac svetlosti rekao: "Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove: budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi." (Jevanđelje po Mateju, glava 10, 16.) To je uputstvo dušama za ponašanje na Zemlji. Zmija je ovde simbol materije, a golub duše. Isus je učio kao treba spojiti obe mudrosti. Stoga se razvoj kulture kod Slovena svodi samo na prestanak spontanog ponašanja i početak taktičnog, sa razumevanjem zakona koji vladaju na Zemlji. Zato Slovenima nikada nije bilo potrebno uvoditi osnovne principe kulture i stvaralaštva, oni su to sami imali oduvek više od drugih, jer je to proisticalo iz njihove svesti duše (kultura koja nije inspirisana dušom uopšte i nije kultura već neka vrsta diktature). Otuda taj paradoks da kod Slovena nalazimo i najviše kulturno stvaralaštvo i najbesmislenije ponašanje, genijalne pojedince i zaglupljenu masu. Nezreli i primitivni narodi su to uvek i u svemu, a ne samo delimično i ponekad. (Treba pritom imati u vidu da je najveći izvor teškoća u razvoju, zla i stradanja kod Rusa već vekovima u Vatikanu i Velikoj Britaniji, a pogrešno se i zlonamerno pripisivao samim Rusima.)

 

Ovaj problem prisile na duše da učestvuju u materijalizaciji i svesnoj transformaciji fizičkog sveta, koji sprovodi judeo-hrišćanska kultura, najočigledniji je u sukobu katoličanstva i pravoslavlja, a taj sukob je najočigledniji u sukobu Srba katolika (Hrvata) i Srba pravoslavaca. Reč je o jednom narodu, sa istim genima, jezikom i imenima, koji je podeljen samo religijom. (Tek 1900. godine, na "Svehrvatskom katoličkom kongresu" u Zagrebu prvi put je jasno definisan identitet svih katolika kao Hrvata. Tada je iz Vatikana naređeno da se svi katolici moraju nazivati Hrvatima. Pre toga Hrvati nisu uopšte spominjani kao narod, ni u popisu stanovništva austrougarske monarhije (Magnum Crimen, str. 1-10) - osim što su ranije spominjani kao mali plemenski ogranak slovenskog stanovništva čije je ime iskorišćeno da se svi Srbi katolici preimenuju u Hrvate i stvori posebna hrvatska država.) Katoličanstvo je usmereno ka disciplinovanju ljudi na razvoju materijalne kulture. Iako je to za duše u suštini negativan proces, tako da se uglavnom svodi na programiranje uma lažima (istinito je samo ono što povezuje um i egzistenciju s Božanskim), on je vrlo privlačan mladim dušama jer one intuitivno osećaju da su zbog toga i došle na ovaj svet. Zato su Srbi katolici snažno usmereni ka evropskoj kulturi i civilizaciji. S druge strane, pravoslavlje stavlja naglasak na očuvanje same suštine duše i sećanje na njeno božansko poreklo, pri čemu zanemaruje materijalnu kulturu i njen razvoj. Pravoslavlje više vodi unazad, ka vraćanju u Božansko, nego unapred, u razvoj i svesnu transformaciju fizičkog univerzuma. Zato je i ono veoma privlačno mladim dušama. Zbog nezrelosti jednih i drugih oni su u sukobu. Nezrelost Srba katolika (Hrvata) ogleda se u tome što ne razumeju da se kultura ne postiže sukobima, arhontskom mržnjom i genocidom nad svojom braćom i življenjem u patološkim lažima, već samo povećanjem razumevanja i duševnosti, povećanjem prisustva božanske svesti i ljubavi u celoj egzistenciji. To je jedina prava materijalna kultura i civilizacija koja treba da se razvija na ovom svetu. Nezrelost Srba pravoslavaca je u tome što ne razumeju da svest o božanskoj duši nije samo u individualnom sećanju na nju i vraćanju k njoj, već da se ona ostvaruje radom celog bića u transformaciji fizičkog univerzuma, stvaranjem takve materijalne civilizacije da svest Božanskog može da bude prisutna "i na zemlji kao što je i na nebu". To je jedino pravo-slavlje Božanskog na ovom svetu.

Po svemu sudeći, do njihovog susreta i pomirenja doći će samo u ovakvom razumevanju. Oba usmerenja su potrebna jedno drugom, kao nadopuna; samo zajedno mogu ostvariti svoju sudbinu. Budući da se radi o temeljnom razumevanju smisla ljudskog postojanja uopšte, koje se u ovom katoličko-pravoslavnom odnosu suštinski suprotstavilo i kristalisalo, pogrešno bi bilo pretpostaviti da će do njega doći tek kada celo čovečanstvo bude došlo do takve svesti. Pre će biti da bi njihovo pomirenje, zbog holografske prirode stvarnosti, ubrzalo osvešćenje celog čovečanstva. Samo se u ovom kontekstu mogu razumeti sve aluzije o Srbima kao "nebeskom narodu".

 

 

Dakle, odnos jednih i drugih, i ljudi i neljudi, je komplementaran, iako izgleda negativan i suprotstavljen.

 

Ako bismo prihvatili da se samo radi o sukobu dobra i zla, onda bismo negirali svemoć Božanskog koje sve omogućava.

Ako je Božansko Jedna Celina iz koje sve izvire i kojoj sve pripada, i ako ono ima neke namere sa svešću duša na ovom svetu, onda se mora pretpostaviti da isto tako ima namere i sa svim drugim bićima koja pripadaju istoj Celini.

Dualizam koji je ovde na delu, ima svoj izvor u Jednome.

 

 

 

To je sav rat koji se vodi na ovom svetu: rat za dušu. Sve ostalo je kolateralna šteta.

 

Sve što se na ovom svetu događa jeste buđenje duše.

A naša duša je sveobuhvatna, kao i Božanska celina iz koje proizilazi kao individualna emanacija.

Zato je ta igra buđenja na ovom svetu ovako velika i žestoka - zbog veličine naše duše.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

POČETNA STRANA     MOJE KNJIGE     RAMANA MAHARŠI     OSHO     NISARGADATA

 GURĐIJEV     OSTALE VAŽNE KNJIGE      BILI MAJER     DEJVID AJK I ZAVERE  

BIBLIJA     NLO     ZDRAVLJE     NOVA NAUKA     BESPLATNA ENERGIJA     ISTORIJA     SVE ZA DUŠU